253 SODIMM

Kaže men jedan na forumu:

  • Jebate Quark, ja ne mogu virovat da se ti sićaš mog avatara od prije par godina
  • E momak moj, sićan se ja još ’66 prije nego mi je ćaća upozna mater, ka je jebava jednu kurvu, a ja u jajima govorija “drž se Quark, ne budi kurvin sin”

Uvjeren san da bi mi život bija puno lipši da slabije pamtin. Nažalost, ne samo da dobro pamtin, nego san i zlopamtilo.

Prije par dana zove mene jedan, a nisan ima spremljen broj pa san mislija da je neka nova stranka puna para, ono kurac, budala koja mi je davno stala na žulj.

  • E Quark, sićaš se ti onog mog laptopa?
  • Sićan, sićan, kako se nebi sića…
  • A eto, riknija je pa bi uzeja novi
  • A ne bavin ti se ja više trgovinom
  • A dobro, a štab mi ti savjetova?
  • Pogodija si, bavin se informatičkim savjetovanjem
  • Aaaaaa, aj ništa pogledaću po dućanima

Mrš magare jedno, i ti si mi skratija život više nego 30 šteka Filtera 160 koje san usisa u vojsci.

I tako, bilo je to prije nešto godina, borbena formacija je bila fra Vjenceslav i ja na prvoj crti prema neprijateljskim položajima, a šef ćata duboko u pozadini. Bila su to vrimena… bolje rečeno bila su uvik takva vrimena da su male butige u malim sredinama držale na lageru nešto malo robe koja je uvik išla, a sve egzotičnije je bilo po narudžbi.

Doduše, definicija “egzotike” je varirala od dućana do dućana, nekima je egzotika bilo najobičnije napajanje, ali u svakom slučaju memorijski modul za laptop, SODIMM, je za nas bija egzotika. Nismo ga držali na lageru jer se u ta vrimena malo tražija, cijena je bila nestabilna, a i visoka, a i kad bi se koji nadobudni kupac požalija “šta nemate na lageru obični RAM za laptop?” dobija bi odma protuudar “nema ni Renault na lageru branik za Clia nego ga triba naručit”.

I, jednog dana stojimo ugledni kolega fra Vjenceslav i ja u butigi, pizdimo svaki oko svojih kašeta, šef ko zna di, zvoni telefon. Ovi rođo šta me nikidan zva.

  • Alo, jel imate memorije za laptop?
  • Nemamo na lageru, ali možemo naručiti
  • Aj nu vid kolkob doša DDR2

Otvorin ja cjenik od “The Firme”, baš bila srida, a oni su vozili vlastitim kombijem robu u Dalmaciju četvrtkom. Ako ovi rođo naruči odma će mu sutra doć, a nećemo imat troškove Overseasa. Nađen ja taj RAM. Stoji cijena 400 kn + PDV. Imamo rabat 9%. Oca im jebem škrtog, moram prodat po list cijeni inače neće tit kupit, a ovi nam daju 36 kuna, i još ću morat mukti ugradit. Al bolje i to nego ništa.

  • Evo, cijena je 400 kuna + PDV, dakle 488 kuna
  • I kad to može bit tu?
  • Može bit sutra u toku jutra, ovaj dobavljač radi dostavu četvrtkom
  • Odlično, aj naruči i zovi me sutra kad dođe

Iskopiran ja šifru artikla u narudžbu, komada 1, i zapišen telefonski broj za sutra čovika zvat. Kaže men fra Vjenceslav:

  • Jes ti to sad naručija RAM za ovoga šta je sa zva?
  • Jesan
  • A nisi mu uzeja kaparu
  • Kako ću mu uzet kaparu ka je čovik zva na telefon
  • A šta ako odustane?
  • Odustaće kurac, ne jebi zid
  • Aj dobro, vidićeš ka te šef pribije ki pasa, ostaće ta memorija na lageru misecima
  • Aj ne ser

Vraća se šef od negdi, sija za kompjuter i odma:

  • Ko je ovo stavija u narudžbu ovi skupi RAM?
  • Ja, naručija je jedan čovik
  • Kada?
  • Maloprije
  • Jel on to platija?
  • Platija je kurac, naručija je priko telefona
  • Jesmo rekli da nema više naručivanja bez uplate, a šta ako odustane?
  • Neće aj u kurac, znan čovika
  • Dobro kad ti kažeš

Moran priznati da san se isto malo zabrinija. Obojica su mi prigovorili šta nisan tražija kaparu, al opet bilo mi je glupo sad čoviku priko telefona govorit “znate, šef traži da se plati unaprid, morate doć prvo ode donit novce”. Uostalom to je šefova ideja pa nek se on sramoti isprid ljudi, ionako je to pravilo uveja zato šta je on ispušija na jednom toneru od 200 Eura koji već godinu dana stoji na polici.

Prepun vjere u ispravnost svog postupka dočekao sam kombi drugi dan te iz njega istovario kutiju u kojoj se nalazila naručena roba među kojom je bio i predmetni memorijski modul.

Nakon šta je tih par stavki ubacija u prijemni list šef je opet kidnija negdi i ostavija nas dva da ginemo na prvoj crti. Fra Vjenceslav, stari đubar, se odma okrene prema meni:

  • Aj, stigla ti je memorija, zovi čovika, radi nešto jebo te

Pronađen ja u našoj bazi podataka, koja se sastojala od papirića zalipljenog na monitor “čovik za ram”, broj telefona i zovnen čovika:

  • Alo, stiga je RAM
  • Koji RAM?
  • Pa ovi šta ste jučer naručili
  • Ajme skužaj, naša san ga na drugom mistu jeftinije
  • U redu, ništa onda

Jebem li mu tetku garavu, kako me naguzija. Kurac me naguzija, naguzija san se sam glup vako. Još ka san vidija kako mi se fra Vjenceslav zlurado smije bilo mi je 100 puta gore.

  • Šta je bilo?
  • Čovik odusta, naša jeftinije
  • A šta san ti ja reka, sa si najeba ka se šef vrati
  • Ajde u pičku materinu ti i on
  • A šta san ti ja kriv ka neš da slušaš

Muko moja jadan ti san. Ma jebe se mene šta će on srat, nego će mi od sad svaki put to nabijat na nos. Šta ću… uzeja san taj RAM i stavija ga u policu. Malo san ga nakrivija da ga šef ne skuži odma ka se vrati.

Gleda mene fra Vjenceslav i sve čini glavon livo desno, ono ka “ko ga jebe ka nije tija slušat” kad u tom trenu ulazi čovik u radnju, na ramenu torba od laptopa:

  • Dobar dan, jel imate memorije za laptop?
  • Naravno
  • Baš tu, na lageru?
  • Naravno, to standardno držimo
  • DDR2?
  • Ima i DDR2
  • A koliko gušta?
  • 490 kn sa ugradnjom
  • Ajme super, jel možete to odma napravit?
  • Apsolutno

Čovik platija i oša ča, ja se slavodobitno okrenem prema fra Vjenceslavu:

  • Đubre jedno, ima boga
  • Nema boga, nego više sriće nego pameti

Nakon nekog vrimena vraća se šef:

  • Jel bija oni čovik po RAM?
  • Naravno, eto ti tu novci