012 Memorijska zavjera

Oduvik san bija fasciniran kako procesor, koji je u biti kockica teke veća od prosječne Lego kockice, “računa”. Dva na izgled ista, a jedan radi na 2000, a drugi na 3000. Nečega.

Oduvik me čudilo kako može stati 3000 slika na USB stick, a triba ti 3 metra police da poslažeš iste te albume u regal. Oduvik me je čudilo kako dva USB sticka ista, a jedan duplo veći od drugoga (kapacitetom naravno). Oduvik mi je tu nešto smrdilo. Sve do jednog dana kad san se uvjerija da smrad stvarno postoji i to veliki.

Dakle, doša prijo jedan dan u radnju i donija digitalni foto aparat sa 1 GB karticom unutra. Punom. Doša je kupiti novu karticu od 4 GB. Sve pet, samo triba novu karticu staviti u aparat i pokazati čoviku da radi. Nema problema i formatiraćemo je ako triba. Međutim belaj teški ispa. Kolega (nisan ja časna pionirska) se smeja, spizdija, šta ja znan, uglavnom nije u aparatu formatira novu karticu od 4 GB nego staru od 1 GB. Punu slika. Nebekapiranih. Kupac popizdija. Međutim uletili drugi kolega i ja odma gasit požar. Rekli čoviku da ćemo mu provat izvuć slike sa formatirane kartice, nek ostavi staru karticu i broj mobitela pa ćemo mu se javit.

Kad smo stavili 1 GB karticu u čitač, Windowsi normalno prijavili novo slovo (“G” recimo) i praznu karticu. Međutim, pravi serviser uvik ima bar 2 jokera od 5 karata (tako da je tris zagarantiran) i kad smo karticu provukli kroz jedan software ukazale se slike. Nije bilo baš tako, ali san pojednostavnija zbog priče. I ništa… stavili mi opciju da kopira sve šta “vidi” na kartici na hard disk (to malo traje…) i kad je bilo gotovo vidi vraga sve slike bile tu.

I u čemu je sad zavjera? Pa zavjera je bila u tome šta smo sa kartice 1 GB kopirali u računalo 3,9 GB slika. Neoštećenih. Potpunih. Ma ko tu koga jebe?

Snimili slike priji na DVD i vuk sit a koza cijela.