020 Došla maca na vratanca

Nisam zlopamtilo. U pravilu nisam. Ako se s nekim zakrvin i ako kasnije (kad prispavan) dođen do zaključka da je u debati pravda bila cca 50-50, onda to ostavin tamo di spada, a to je prošlost i s tom osobom i dalje iman najnormalnije odnose i na svađu gledamo sa smješkom bez zle krvi.

Međutim dikod se dogodi da te neko stvarno spizdi ni kriva ni đužna i čovik u tom trenutku uopće ne razmišlja o osveti nego o tome “koji je kurac ovom debilu”. Doslovno tako. I još jedna stvar. Male svađice s početka posta ja zaboravin nakon 17 sekundi (recimo sa ženon se svađan svako tolko cca 18-19 godina, a neman pojma o čemu), a velike svađe čovik pamti cili život. U stvari ih ne pamti, nego ih se siti kad ga nešto podsjeti na to.

Dakle… došla maca na vratanca priča ima 3 dijela. Dio 2003, dio 2007 i dio 2010.

Prvi dio – 2003

Jedan daleki poznanik (recimo da je iz istog kvarta) dođe kupiti kompjuter. Tad sam bio privatni poduzetnik – obrtnik. Malo porazgovaramo o komponentama koje ćemo ugraditi u računalo, malo prosurfamo, isprintam mu ponudu, on prihvati, i to je u biti to. Nije ima nekih posebnih zahtjeva osim da računalo ima 1 GB RAM-a. Složim mu Intel ploču u AOpen kućište, Seagate disk, Viking RAM (onda mi je bija jači od Kingston-a, od miljun modula svi su radili) i ostale kvalitetne komponente i isporučim računalo. Sve radi, sve 5.

Drugi dio – 2007

Evo njega na vrata. 4 godine računalo radi ko sat, ali sad bi tija malo nadogradit memoriju. Nema problema kažen ja, donesi PC ugradićemo RAM. Donija on stroj, otvorim ga. Kažen “Čuj ode imaš 4 puta 256 možemo izvadit 2 i stavit 2 od 512 tako da imaš gigabajt ipo ili neku drugu kombinaciju”. Ovaj poludija. Napa me da šta san mu popunija sva 4 memorijska utora, da on sad mora bacat RAM, bože sačuvaj. Ja pokušavan smirit situaciju, nudim mu da ću otkupit njegov ram tako da ne bude na gubitku i to po cijeni novog tako da mu je sasvim svejedno ali za ludu.
Ovaj zapinija i gotovo. Ja još uvik pokušavan mu objasnit da on nema nikakvog problema i da ću mu stavit memorije koliko želi, a da ću njegovu uzet pod račun ali ma kakvi. Počeja govorit da san vaki naki da će sad svima govorit da više niko ne dođe kod mene kupovat da me izbjegavaju, da njegova noga više neće kročit u radnju, da ga “niko nikad u životu nije tako zajeba”. Izdera se na me ki na malo dite, izasra me pošteno. Ja sta pa ga gledan… u čudu. Uzeja svoj PC i oša ča.

2008

Nije dio, samo napomena da sam te godine zatvorija obrt ali sam ostao raditi na istom radnom mjestu jer je kolega s kojim sam dijelio prostor preuzeo i moj informatički dio, a mene zaposlio.

Treći dio – 2010

Dakle, prije nekog vrimena ja bija sam u radnji. Kolega bija vanka, šef također bija vanka. Evo ti njega na vrata. Smješak od uva do uva. Ja se čudin ki pizda na nove mudante koji je kurac ovome jel reka da više nikad neće doć. Međutim, pravin se blesav baš me zanimalo šta oće. I tako on meni krenija s litanijom kako je onaj kompjuter šta je kupija kod mene prije 7 godina super, kako je kvalitetno sve unutra, kako je do nikidan sve radilo a više ne radi jer je nikidan kad je grmilo opizdija grom blizu njega i spržija mu televiziju, maxtv, kompjuter i još neku elektroniku. Na što je dotični popizdjeo načisto. Slušan ja šta on sere, ali još uvik ne vidin di to vodi i šta on oće od mene. Pa san ga pustija da i dalje dripa.

I tako je on tužija HEP Croatiji pa su ga malo jebuckali i na kraju su pristali (nisan skužija jel HEP ili Croatia) mu isplatiti novac za sprženu opremu proporcionalno vrijednosti uređaja i proporcionalno starosti odnosno mladosti uređaja. Možda san ja glup, ali ni u tom trenutku nisan baš vidija kako bi mu ja moga bit od pomoći. Priča ide dalje, maca se bliži vratancima…

Kako će mu ovi isplatit novac za tu sprženu opremu samim time mu traže da priloži original račune za tu opremu. I on, jadničak, je prikopa sve ali od kompjutera nije naša račun. I tu smo znači… Gospodin me pita da li bi ja bio tako ljubazan pa da kopam po arhivi maloprodajnih računa od prije 7 godina i dam mu taj račun da on može to priložiti. E daću mu kurčinu i to kurčinu od crnca i to onog gubičara crnca, baluba crnca iz Korijena. Kažen ja kako san u međuvremenu zatvorija obrt i nakon šta san podmirija sve obaveze prema državi jednostavno san registratore bacija u smeće.
On pokisa… a štaš kažen ja. Aj bog – aj bog.

I tako je ta priča završila. Napominjem pri punoj svijesti da me niti jedne pikosekunde, ma šta pikosekunde, niti jednog Planckovog vremena nije niti najmanje grizla savjest šta nisan pomoga čoviku u nevolji. Ko ga jebe…

Kurac san bacija registratore u smeće, eno ih doli u podrumu ima ih 2 kubika…