028 Zemljo, otvori se

Ne virujen da postoji čovik koji nije bar jedan put u životu poželija da propadne u zemlju od srama. Još gore je kad je to zbog drugoga…

Ide priča…

Bilo je to prije desetak godina. Doša neki tip u radnju, šef mu je obeća da će mu nešto napraviti. Radnja je bila na kat, prizemlje plus unutrašnje skale otvorenog tipa plus kat iste veličine ko prizemlje. Mi smo bili doli, a umjetna inteligencija gori. Sve se čulo kroz te skale, nije se uopće tribalo dovikivati.

Dakle, dolazi taj tip nakon par dana viditi jel mu šef to napravija. Kaže šef “Ajme, nisan stiga dođi sutra ujutro.” Dođe tip opet ujutro, šef opet nije napravija kaže “Ajme, oprosti, bija san u gužvi, nisan stiga sutra, ujtro će sigurno bit gotovo.”
Treće jutro pitan ja šefa prije radnog vrimena jel napravija ono čoviku, čovik dolazi svaki dan pa mene pila di je šef i koji kurac mu to više nije napravija.
Kaže šef “A u pičku materinu, nisan stiga, zaboravija san, ovo-ono, u kurac i on i td.” Ali onda mu je pala na pamet genijalna ideja. Govori meni “Slušaj, kad dođe opet ona dosada reci mu da san hitno triba ić u Zagreb da san te prije po ure zva s puta prema Zagrebu da je nešto iskrslo, a ja ću biti gori na katu i neću zvuka pustit da ne skuži da san tu.”

Dobro.

Dolazi čovik.

– Dobro jutro jel šef tu.
– Šef je u Zagrebu
– U Zagrebu?
– Je, zva me prije po ure s mobitela da mu je nešto hitno iskrslo i da van kažen da će doći za par dana.

Čovik samo šta se nije uputija prema vratima, kad ona budala odozgo viče “Nisan u Zagrebu, tu san, dođite gori napravija san van ono.”
Čovik još teleći gleda u mene “Kako je u Zagrebu kad je gori?”

O bože, molin te izbriši me iz prostor-vremena… da se u tom trenutku zemlja otvorila i ja propa u nju spasija bi se.