029 Sivilo

Jedna od mojih mnogobrojnih teorija, kojima se inače ponosim jer prikazuju sav sjaj mog vrhunskog uma, je teorija o inspektorima. Kad kažen inspektorima mislin na državne službenike koji ti mogu doć u biznis i jebat ti majku. Mogu bit porezni, sanitarni, radni, tržni, komunalni, bsa itd., šta ja znan kolko ima vrsta tih govana koji maltretiraju ljude koji rade da bi između ostalih i za njih zaradili plaću.

Jeba te grk… koja je to ironija… inspektor prima plaću duplo veću nego neki jadni obrtnik i to radija-ne radija, a taj isti obrtnik ako ugane nogu nema šta ist 15 dana. I još ima obraza doć mu u onu jadnu radnju di jadničak čami po cile dane moleć boga da mu neko uđe i opalit mu 4-5.000 kuna. Ma i da nisan mislija krast na porezu, krašću samo zato jer je ovo sasrana država koja ne štiti obrtnika niti u jednom segmentu.

Obrtnik prema zakonu jamči svojom privatnom imovinom za dugove obrta, a vlasnik firme jamči mudima Marjanovim za dugove poduzeća koji mogu bit miljune. Obrtnik, ako ostane dužan odnesu mu špaker iz kuće, a vlasnik firme ako propadne i ostane dužan otvori novu firmu i izide vuk magarca.
Znači najebu obrtnik i magarac. Drugim riječima obrtnik=magarac. E neće moći kod ovog obrtnika. Ovo znan zasigurno jer san bija obrtnik i kao obrtnik san kupija stan pa znan koji je to sex. Citiram jednog mog poslovnog partnera: “Da bi obrtnik dobija kredit prvo mora dokazat banci da mu ne triba.”

Udaljili smo se od teme. U stvari nije “smo” nego “sam”…
Moja teorija glasi: “Ne može bit inspektor neko je je samo završija bokunić škole, ekonomiju ili pravo, i uvuka se u pravi šupak. Inspektor mora bit bivši profesionalac iz te djelatnosti kako bi zna sve tajne zanata, sve finte.”
Najbolji dokaz je kad je u firmu di san radija prije došla tržna brojit robu. Kaže meni: “Tribate imat na skladištu 15 grafičkih kartica.” Ja joj donija 15 izgorenih modema bez ambalaže, nako u kutiji nekoj. Skužila je kurac.

Dok san bija obrtnik došla je kontrola par puta. Niti jedan put nisan platija ni lipe. Njanci ljoge. A kra san. I kra i prikucava.

Odma da napomenem da je brisanje maloprodajnih računa bilo po defaultu. Nisan se baš puno sekira da bi me mogla zakačit legendarna akcija “S 10 računa do 100.000 kuna”. Plus toga, ko ne riskira ne profitira.
Kako izvuć keš iz maloprodaje, a da nikome ne fali? Evo šta san ja radija.

Kupi maloprodajni kupac recimo za primjer DVD snimač za 200 kuna. Čim ode, izvadiš tih 200 kuna iz kase i staviš u džep. To zna svaka pizda. Šta dalje? Ako ne izbrišeš taj maloprodajni račun, svejedno ćeš platit PDV po tom računu, pa ga onda izbrišeš. E sad, više ne moraš platit PDV. Ali u skladištu imaš 1 snimač više nego šta ih ima na polici. Sad zvrcneš privatnog poslovnog partnera koji vozi džipa i muti sa svoje strane isto ki i ti (neš zvat općinski sud di si bija prije 2 dana i naplatija “ugradnju” USB stick-a 300 kuna) i kod kojeg si bija prekjučer na nekoj sitnoj intervenciji samo šta još nisi posla račun: “E čuj, triban ti poslat račun za onaj rad od prekjučer. Iznos usluge ti je 300 kuna, ali ako ti umisto usluge stavin neki artikal biće ti 200 kuna.To ti ne ide u osnovna sredstva, a biće ti manji račun. Može? OK, aj bog”.

I to je to. Sad štima i skladište i sve. Napominjem da za ovakvu vratolomiju triba imat pouzdane poslovne partnere, malo memorije da se ne pogubiš i firma mora generalno radit u plusu. Robu dobavljačima triba plaćat.

Druga stvar. Kupi maloprodajni kupac recimo laptop 5.000 kuna na AMEX recimo 22-og u misecu. Tebi lova od AMEXA sjeda na račun tek u idućem misecu, ali moraš platit PDV u ovom. To šta se ti nisi naplatija u ovom misecu, to državu ne zanima. E, ali mene zanima. Prvo šta bi napravija bilo bi brisanje računa i primištanje u idući misec i obavezno bi se u taj račun umjesto marže uvuka nekakav snimač ili disk. Lova ponovo u džepu i skladište štima. Ovo je vrlo riskantno, ali jebi ga. Da me je iko ikad išta pita pravija bi se grbav i reka da je kupac platija AMEX-om po predračunu pa je račun izdan kad je roba došla na lager.

Servis. Zlatni rudnik nepresušnog izvora keša. Ja ne znan jeli ikad ova država od mene vidila iti lipe poreza šta san reinstalira Windows-e na crno (i uredno izda maloprodajni račun za 2 sata rada – instalacija 32bit OS, da iko pita reka bi da san instalira UBUNTU – to je 32bit OS) ili šta san očistija računalo od virusa. Maloprodajne stranke obično takve servise plaćaju kešom koji je brzinom elektromagnetskog fluxa odmah nakon njihovog napuštanja prostora prelazija iz kase u moj džep.

Napominjem da san umisto svakog izbrisanog maloprodajnog računa napravija novi na kojem je bija 1 prazni CD medij. To zato da se ne ispizdi kontinuitet brojeva računa, jer dikod nebi odma izbrisa pa bi bilo računa kasnije. I obavezno san “originale” printa i slaga u posebni registrator ako bi kasnije takav isti račun bija potreban zbog eventualnih reklamacija ili nekog drugog razloga.

Ovakve stvari nemoš radit dugo godina. Kad tad ćeš past. Ki diler. Zato san ja napravija nešto šta niko nije. Sta san. Sta san na vrime. Sta san kad je najbolje išlo. Sta san prije 4 ipo godine. STA SAN PRIJE KRIZE. Za vrime tog kurvinog pira san riješija sve akutne životne stvari, a i nisan bija pohlepan. Pohlepa ubije.