035 Konkurencija

Ljudi moji, ja stvarno ne znan jesan li ja nenormalan, a svi ostali normalni ili je neka druga kombinacija u pitanju. Radi se o pojmu konkurencija. Svi živi govoru da je konkurencija dobra, da te gura naprid, da je konkurencija zdrava, da od konkurencije moš učit, neki čak idu tako daleko pa izvaljuju debilane tipa „voli svoju konkurenciju“. Oću kurac, nisan lud.

Koji je to bolesnik smislija da je konkurencija dobra i osta živ? Meni se prije čini da kad dođe konkurencija da ti otme fetu kolača, da ti padne promet, da ti se ugrožava egzistencija. Isto tako san spreman povirovati da konkurencija ne voli svoju konkurenciju tj. tebe i da joj je jedini cilj uništiti svoju konkurenciju, a to si opet ti. Ja kažen „mrzin konkurenciju, ide mi na kurac, volija bi da svi propadnu, a mene da ide“. Šta ima loše u tome? Jel to možda nešto nenormalno? Pa ne želin nikom smrt ni bolest.

Tako su neke “velike” informatičke firme otvorile svoja “predstavništva” u mom malom gradiću Peytonu. Razbacali se sa ogromnim prostorima, napunili lager (naravno napunili lager koji su naivno sponzorirali uvoznici izdavajući im pritom ogromne fakture i odma plaćali PDV državi, a zauzvrat su od tih istih “velikih” dobili jednu veliku kurčinu), zaposlili puste ljude. Ja se usra ki grlica. Jeba te grk, propa san. Kad ono, nije prošlo dugo počeli jedni za drugima skakat naglavu u plićak. A plićak pun ježa. Uz takve vratolomije obavezno idu i dugovi prema distributerima, koji opet na nama malima treniraju strogoću, pa nas jebu za fakturu od 727 kn da je platimo avansno.

Visokoplaćeni menadžment (skupa sa vlasničkom strukturom) tih “velikih” informatičkih trgovačkih firmi je skup kretena u skupim odijelima i sa pederaškim mobitelima koji nikako ne može skužit jednu stvar, koju san ja jadnik neuki i nepismeni, skužija prije 15 godina: informatika je užasno propulzivna grana i svak ko se na relativno malom tržištu odluči baviti trgovinom u fensi-šmensi prostorima triba znat unaprid da je prdnuo u čabar. Nema tu kruva bez usluge. Bez servisa. Međutim, ti debili su godinama imali sriće, jer su lapoguzni uvoznici davali robu šakom i kapom samo da bi ispunili “targete” (nabijen ih na target, ko zna kolko iljada ljudi je u ratu poginilo da bi imali “cilj”, a ne “target”) a nisu kužili da samo plaćaju PDV. Kad su skužili, kula od karata velikih se srušila sama od sebe. Tako mi se problem “velike” konkurencije više-manje riješija sam od sebe. Ostali su tu neki po gradu koji imaju na lageru 2 USB kabela i 1 laptop, ostalo po narudžbi, ali sve je to kurac.

Ostaje problem “male” konkurencije. Mala konkurencija je lokalna informatička tvrtkičica koja radi isti posal ki ti. Oni su u biti puno jebeniji igrači i puno veća smetnja. Kad bi bili normalni, stručni i skromni. Međutim srića moja da sredina iz koje ja dolazin (u biti ne dolazin, cilo vrime san u njoj – nego pišen) je puna iskompleksiranih glupana koji će od prve love uplatit učešće za lizing nekog seljačkog vozila kako bi se vidilo “da se ima”. Ili će maržu provuć kroz nos. A kasnije i maržu i osnovicu. Oni sami sebe zgazu. Tako se s vrimenom iskristalizira da puno njih dolazi i odlazi, a ti si stalan. Za kurac si se nervira puste godine, a preživija si.

Evo, prije nekog vrimena san proša kraj radnje jednog bijednika koji mi je čak osta dužan neku sitnu lovu. Slika san mu radnju i stavljan je na svoj blog. Njegov broj mobitela san izbrisa, a iz same slike se ne može zaključit di je. Mislim da bi Lenovo bija oduševljen da zna da ima ovakovog “partnera” na brdovitom Balkanu. A vidin, prima i Diners.
“E prika jel može metar drva na Diners karticu?”
“Na Diners karticu može stati samo žlica pilotine.”

035_1