053 Kašeta brukava

Da li vam se ikad dogodilo na poslu da bi bilo korisnije i jeftinije (za firmu i za stranke) da ste taj dan ostali kući? Dan kad apsolutno ništa ne ide od ruke. Di god takneš, di god staneš, upa si u kašetu brukava.

Ja san nikidan ima takav dan. Šta je najgore još san usput izasra nekoliko nedužnih osoba.

Idemo…

Dan je započeja ki i svaki drugi radni dan. Dakle, volin se probudit u 6 ipo i ić pišat, pa se onda s gušton vratit u krevet i ubit oko još po ure. To me podsjeća na moje ludosti za vrime rata kad bi zamolija ekipu šta ide na položaj u 3 u noći da i mene probudu, pa kad bi me pitali koji mi je kurac, ja bi in reka da mi je veći gušt spavat kad znan da neko ide u srid noći na čuku, a ja nisan taj. Iman svjedoke za ovo.

Onda me oko 7 – 7 i 10 žena digne, stanom se širi ugodan miris svježe skuvane kave i mog prvog jutarnjeg zvonimira. I negdi oko 8 manje 20 sidamo svi u vozilo, odbrojava se i pale motori i već u 8 manje 5 moran prvi put maknit auto isprid firme jer nekom smeta za izać iz naše ulice. Oko 8 i 5 puši se isprid firme.

Taj dan san triba ić kod jednog korisnika koji ima mrežu, server, radne stanice, mrežne i lokalne printere i internet. Koriste specijalizirani software jedne domaće softverske firme koji se vrti na serveru, a pristupaju mu svi korisnici sa svojih radnih stanica. Kad taj korisnik kupi računalo od nas mi mu ga samo dostavimo, ali ne montiramo nego ga korisnik sam šalje u tu softversku firmu da oni naprave neke softverske zahvate, pripreme to računalo da se može “zakačit” na server i onda ga vrate nazad korisniku.

Korisnik onda zove nas i mi ga onda “montiramo”. Dakle, ono šta mi napravimo, odnosno ja, je da spojin PC na stol, upalin ga i uboden patch kabel u RJ45 konektor, drugim riječima mrežnu karticu. Ovo nije posal za informatičara starog kova, nego za informatičkog šegrta i to onog najglupljeg čiji je radni zadatak u firmi pomest pod i Arfom obrisat računala na servisu. Šta bi reka Čombe pusi smouk.

Dakle, taj dan mi je bilo dogovoreno kod tog korisnika u 0900 ZULU TIME nacrtat se sa pripadajućim borbenim kompletom te PC koji je taman doša sa “usviravanja” izvadit iz ambalaže i spojit na stol. Ubost patch kabel i nakon potpisivanja radnoga naloga dati petama vjetra. Planira san biti gotov (skupa sa čik pauzom) za 27 ipo minuta. 15 minuta za PC, 7 ipo minuta za čik pauzu i 5 minuta ako me koja od polovnjača iz susjednih kancelarija utlači da joj pokažen “kad kliknen mišon ode onda se meni pokaže neznan točno šta piše, ali ako možeš samo minut doć pa da sam vidiš”. Jebi mate svoju…

Prvo, kad san doša odma me je neka seljanka napala da san triba doć jučer, a doša danas. Inače, ta seljanka je tu govnu brat tako da me nije niti najmanje pogodilo šta ona sere, ali mi je svejedno digla tlak jer je i ova druga ovca šta sidi do nje u kancelariji isto rekla: “Je, je, i meni se čini da si triba doć jučer.”

A onda ono neizostavno “e momak moj, ne može se tako radit posal, ako si reka doć u utorak, onda dođi u utorak a ne u sridu”. Anb-faking-livibl. Ja popizdija. Taman mi signal, koji je krenija iz mozga prema jeziku, ima oblikovati strujanje zraka koji se u stručnoj terminologiji naziva govor, a u narodnoj napad je najbolja obrana, kadli na vrata šefica. Sad ova jedna: “Jelte šefice, jel on triba doć jutros ode ili jučer ujutro?” Šefica, normalno, kaže “Jutros.” Ove dvi podvile rep.

I, krenija ja na posal. Sve ja raspakira, pospaja, kresnija, pali iz prve. Naravno, kad je to osobno zavida informatičar starog kova. Nije ovo PC iz akcije “pederaši za 5”, nego ručni rad starog lisca.
Digle se windoze. Ja odma primjetija da je desktop pozadina prominjena. Kako san to odma primjetija? Lipo. Kad instaliran XP pro, odma nakon instalacije desktop pozadina je “zemlja Teletubbies-a”. Apsolutno prva stvar koju napravin je da maknen tu debilanu i stavin onu XP plavu. A ovaj PC kad san upalija stoji “zemlja Teletubbies-a”. Znači, dokoni programer, osim šta je instalira svoje digitalne umotvorine na ovaj PC, sitija se da bi moga prominit i desktop sliku.

Međutim, kako svaki informatičar ima u sebi CSI žicu ustanovija san da ovaj nije samo prominija pozadinu, nego formatira disk i diga iste windoze iznova. Zašto? Ko zna. Ja san diga samo windoze i drivere. Ali aj dobro. Inače utepija san ga da je formatira PC jer su nedostajali oeminfo i oemlogo sretan

Šef zove na mobitel prvi put. “Di si? Oš brzo?” – “Oću, jeba ga bog.”

Spojija se PC na server, inače IP adresa je odma bila unešena u TCP/IP postavke, ali ne jedna od onih normalnih 192.168… nego neki čarobni segment tipa 110.21.204.199. Mislin ono… vot a anneseseri komplikejšn. U zatvorenoj žičnoj mreži. PC odma prijavija “found new hardware”. Printer laserski. Nema veze. “Alo, di van je CD sa driveron od printera?” – “Ne znamo mi ništa.”
Naravno. Znate samo plaću primit. Nema veze skiniću driver s Interneta. Upalija Internet Explorer, this page cannot be displayed. O jeben ti…

Šef zove na mobitel drugi put. “Jes gotov više? Ajde zvali su iz XXX hitno je.” – “Ne mogu sad, zakompliciralo mi se.” – “Pa kaš doć?” – “Ne znan, ne pilaj.”

Oden na drugo računalo da s njega skinen driver sa Interneta, ne radi ni tu. Oden na treće isti kurac. Bacin oko na DSL router, uredno gori lampica ONLINE. A ne radi nigdi.

Kokoše jedva dočekale. “Kokoda kokoda, nama je sve radilo dok ti nisi doša, kokoda kokoda.” Naravno, opet šefica izvukla situaciju jer je jedina pokušala surfat prije mog dolaska, a nije joj radilo. Sad se pozornost sa novog PC-a i instalacije printera baca na problem sa Internetom.

Ugas-upal DSL router. A neka stara kanta, triba joj 3 gladne godine da se upali lampica ONLINE.

Šef zove na mobitel treći put. “Jeba te bog, koji kurac tamo radiš više?” – “Oš ti prestat maltretirat?”

Napokon, nakon šta je smokva ispod prozora narasla 2 cm, upalila se lampica ONLINE. Međutim, informatičarski haiku. Jebo te. Ne radi. Opet.
Palo mi na pamet da resetiran DSL router. Pitan tetke jel znaju ili imaju di zapisano juzernejm i pasvord za pristup Internetu. Ne znaju te ništa. Nema veze, uvik postoji 0800 9100.

Međutim, kako je svaki pravi informatičar osim lukavstva, pameti i CSI žice, odmah po rođenju opremljen i HARAGEI-jem, nešto mi je govorilo da napravim još jedan test. Kako je gorila lampica ONLINE, a cila mreža nije imala pristup Internetu, mogući uzrok je bija da je cila mreža u kurcu ili DSL router u kurcu. Kako mreža ima 20 kuraca, nema šanse da bar jedan ne bude dignut, pa mi je sumnja ostala na routeru.

Ništa, sija ja u vijekl i oša doma po noutbukić. Uša u kuću, sidi punica. Jadna žena došla vit svoje najmlađe unuče, a moje mlađe mladunče. Kaže žena “Štas ti doša u 11 uri kuć, aj baci babu usput kući da ja se sad ne oblačin.” Ja samo zgrabija noutbukić i isparija iz kuće brzinom elektromagnetskog fluxa.

Vratija se ja kod korisnika, spojija svoj mali pederaški laptopić, this page cannot be displayed. Jeba ti grego majku…

Šef zove na mobitel četvrti put. “Alo, jes ti normalan? Dis ti cili dan?” – “Ne pitaj me ništa, pušti me u kurac.” – “Ajde, jebo te, zvali su 20 puta, koji kurac tamo radiš više.” – “Evo dolazin za po ure.”

Daj spajalicu. Drica spajalicu, uboja u router, resetira ga. Nakon šta je ona smokva ispod prozora narasla još 2 cm, upalila se lampica DSL, ali nije ONLINE. E tu san te čeka. Zoven tekom da resetira šifru, pis of kejk, isprogramira ga za 12 milisekundi, laptop surfa. Ali mreža opet neće. Prominin ja na jednom računalu one njihove čarobne IP adrese u automatiku. Surfa. Ali ne vidi server. Naravno.

Dolazi šefica. “Oćel to?” – “Oće kurac.” – “Šta je bilo?” – “Radi ili mreža ili Internet, ali nikako zajedno.” – “A da mi zovnemo one programere, čini se meni da su oni prije par godina (par godina!!!) programirali taj DSL router.” – “I sad mi to kažeš ka san ga resetira?” – “A jebi ga, nisan se sitila.” – “A nema veze, ionako Internet nije radija.”

Ništa, zvrcnen ja tog programera i objasnim mu u čemu je kvaka. Veli on da se taj router programira na poseban način, inače neće radit i mreža i Internet istovremeno. Pitan ja ima li koja postavka da je ja unesen, međutim kurva šuti. Kažen ja “Aj zakači se na moj laptop priko TeamViewera.” Neće, želi da se router pošalje njima pošto-poto. Šefica popizdila, da koji je to način, da će ih tužit, da je to prisiljavanje korisnika da radu samo s njima, da to nije u redu, da in jebe mate, traži šefa,… jebate, usra se i ja.

Šefica odlučila da neće router slat nigdi nego da će sama minjat IP postavke sa čarobnih na automatske i obrnuto. Ajmo reć da san lišo proša, tako da san se nakon nekih 4-5 sati mrcvarenja vratija nazad u firmu.

Taman uša u firmu ljut ki pas, propalo cilo jutro zakurac, a čeka me posla za popizdit, kad na vrata ulazi jedna stranka. Dobra stranka. Izasra čovika koji je samo doša nešto pitat. Srića da je čovik normalniji od mene, pa san posli izgladija situaciju i poija ta govna.

I onda san oko 2 napokon oša kod tog mišn kritikl korisnika koji zipari šefa cilo jutro kad ću doć, mislija san da je tamo u najmanju ruku cila mreža upala u zonu sumraka. Kad ono, kod šefice u Wordu umisto čžš pišu one gradelje {}[@. Jebo te, prominili tipkovnicu sa HR na EN. “Nismo mi ništa dirali.” Ja je odma napa, jadna žena ispala glupa, ali mučala je jer je bilo mukteši intervencija, pa je istrpila.

Nakon toga san oša do knjižnice diga malome neku knjigu za lektiru. Naravno za vrime radnog vrimena.

Iako san se više-manje izvuka iz svih tih brukava, bija je to dug dan…