054 Razmaženi korisnik

Opet malo, za promjenu, sa događaja na razmišljanja.

Za početak: jedan od najvećih problema u radu u informatičkoj djelatnosti je gubljenje vrimena.

Kako? Tako šta se dosta vrimena potroši sideći isprid računala i čekajući da se nešto instalira, ili download-a, ili skenira, ili defragmentira. Za to vrime nemoš radit ništa drugo. Odnosno možeš hvatati zjake, razmišljati o smislu života ili ako si kod korisnika i sidiš blizu prozora, gledati vani u slobodu. Čeznutljivim pogledom.

Međutim, za ovu priču uzmimo za primjer neko računalo koje je došlo u servis nakrcano do čepa sa miljun programa, desktop mu izgleda ki da je neko pobaca žetone po podu, od pustih ikona, a pun je virusa, trojana, i ostale ekektronske gamadi.

U takvom slučaju bilo kakvi pokušaji čiščenja i dovođenja u red su unaprid izgubljene bitke sa upitnim rezultatom. Ono šta svaki informatičar zna unaprid je da je najbolje, najbrže i najkvalitetnije rješenje odma napraviti backup podataka (za dummies – iskopirati važne podatke) i formatirati disk, digniti Windowse iznova, antivirus i osnovne programe i nakon toga vratiti podatke nazad u računalo.

I tako obično i bude. Nakon šta si to sve obavija dođe stranka i ti, normalno, spojiš računalo da stranka vidi da sad radi OK, da je tri puta brži, da su svi podaci tu. Instalirani su svi programi koji su dovoljni za normalan rad računala. Readeri, dodaci za web preglednike, Nero, codec-i, Office, antivirus.

Međutim, nekako san steka dojam da ljudima uvik nešto fali, da in nije po guštu. “A di mi je ovaj program, a di mi je onaj program? Ima san instaliran ovaj program, ima san instaliran onaj program.” – “A ko je instalira te programe?” – “Pa ja.” – “Pa instalirajte ih ponovo. Nije valjda toliki problem instalirati Google Earth?” – “A znan, ja bi više volija da to ti instaliraš, ti ćeš to bolje.”

Nikad nisan skužija kako se to neki program instalira bolje, a kako lošije. Da mi neko kaže “Aj instaliraj Winamp na ovaj kompjuter bolje, a na onaj drugi lošije” mislin da bi bija u teškim problemima. Ne virujen da bi se ikad maka dalje od informatičkog šegrta, a kamoli dosega najuzvišeniji i najjači čin u informatici, a to je informatičar starog kova.

Ali štaš, izgubiš još po ure klikajući livon rukon zatvorenih očiju i instaliraš tih par gluposti jer, eto živiš od tih ljudi. Međutim, ipak bi povuka paralelu sa autoindustrijom da vidimo kako bi ovaj slučaj izgleda u nekom autoservisu.

Recimo da vozač dovede svoje vozilo kod mehaničara da malo baci oko na vozilo i da zamini ulje, filter i šta već ide. Budući da to gušta recimo 450 kn i to ti mehaničar unaprid kaže, dođeš preuzeti vozilo i onda udaviš čovika da kad već ima šlajfericu i polir pastu samo da “teke mane” po desnin vratima. I ako mu nebi bija problem, da jedan tren rastaka sic od vozača jer nešto škripi i zapinje kad se miče naprid-nazad.
A to šta vozač ne sida normalno nego se “baca” u auto, to nikom ništa. I onda jadni čovik izgubi još uru vrimena zakurac, a ne napravi ništa. Polir ne može pokrit crtu od ključa po vratima, a sic ima deformaciju materijala i ne može se to baš napravit “za 5 minuta”.

Mislin da bi ljudi tribali malo stat na balun i razmislit jel tih njihovih “5 minuta” i “daj samo baci oko” zbilja toliko. Većina toga su pizdarije, većinu toga, ako ne i sve, mogu napravit sami, i većinu toga im onaj koji im vrši uslugu ne može naplatit, jer koliko gušta “bacanje oka”?

Da se razumimo, nije stvar u lovi. Daleko od toga. Stvar je u tome da svi kažu meštru šta triba napravit, meštar na osnovu toga formira cijenu svoga rada, svoje usluge, a onda na kraju korisnik traži “još samo ovo” , “nu, vid ka smo već tu baci oko doli ispod mi nešto škripi ka vozin udesno”. Aj sad nazad na jamu, a još 5 njih čeka. Ručaj u 6 popodne.

A u informatici jedan najobičniji defrag može trajat dvi ure. “Aj kad si već tu napravi radije ti defrag, ti ćeš to bolje.”

Jel to u redu? Ja mislin da nije.