057 Usual suspects

Kao i svakom čoviku, čija karijera traje dulje od dva petka i jedne neradne subote, događale su mi se svakojake stvari. Bilo je svakakvih događaja u mojoj karijeri koja se kretala od informatičkog šegrta do informatičara starog kova.
Samo mi se jedna stvar nije dogodila: nisan nikad dobija otkaz. Ali san ga zato u svojoj informatičkoj karijeri 3 puta da. Dva puta poslodavcima (onome rotarijancu i onome šta san mu bija jamac) i jedan puta sebi.
Hm… to bi značilo da san ga ipak dobija. Zavisi s koje strane gledaš. Ja ću gledat sa strane koja meni paše, znači 3:0.

Ali ima jedna stvar koja mi se dogodila i čisto sumnjam da se dogodila ikome u informatici u ‘rvata. Naravno, zato ja jedini i iman čin informatičara starog kova za kojeg smo već utvrdili da je najveći čin u informatici.

Lito 2008, misec sedmi, početak

Dakle, jednog lijepog sunčanog dana (kakav bi i moga bit početkon sedmog miseca?) nas trojica in our place of business working like a bunch of sweat negroes. Znači šef šefuje, kolega pizdi po kantama jedne vrste, a ja po kantama druge vrste.

I ulazi rođo u radnju. Njegovi pravi inicijali su S.B., ali za potrebe ove priče nazovimo ga Šaban.

Uđe Šaban u radnju i nako stane isprid polica sa laptopima, digitalnim svjetlopisnim uređajima (fotoaparatima) i gleda. Ono šta mi je odma upalo u oči je stvar koja mi općenito ide na kurac, a to je kad neko uđe u zatvoreni prostor i ostavi sunčane cvike na očima. Po mom skromnom mišljenju to je čobanluk i seljakluk, 9/10. Međutim, Šaban nije ostavija cvike zato jer je čobs, nego iz drugih razloga.

I, šef bija prvi mu sruke, “Dobar dan, izvolite”, a ovaj “Evo, gledan laptope nešto bi kupija, a i digitalni aparat bi isto kupija.” I odabere Šaban, nabijen ga na dva kurca, Lenovo laptop, Canon Ixus, kožnu torbicu za aparat i SD memorijsku karticu za aparat. Sve skupa oko 1.000 ojra. Ili oko 7.300 krunoslavića. Pita može li platit virmanom. Kaže šefika da može i otvori novog poslovnog partnera u knjigovodstvu i upiše naziv firme i sve generalije i izbaci čoviku predračun. Ovaj uzme predračun i kaže da ide platit i da će donit potvrdu o uplati da može preuzet robu.

Tu je bila greška 1.

Šef je uveja novog poslovnog partnera, a ovaj se nije ničim identificira. Ni osobnom, ni ikakvim papirima od firme. Jedino je ima neki šugavi pečat u sebe.

Nakon nekog vrimena kolega oša vanka na teren, a nedugo zatim i šef je klisnija vanka 10 minuta isto neki aparat ćirnit jel in je bilo hitno. Ja osta sam u butigi. A stvarno san ima posla. Ja u biti uvik iman posla. Uvik u mene ima bar 5 PC-a za pogledat, bar 3 ponude za poslat, bar 3 firme di triba otić, bar 1 korisnik za poslat ga u kurac. Dakle, bija san taj dan sam u firmi tih nekih 15-tak minuta dok je šef bija vanka.

I u tih 15 minuta dogodilo se to šta se dogodilo.

Ulazi Šaban i nosi ovjereni virman. Uredno na njemu pečat od jedne banke. Ja, šta ću drugo, zapakira mu taj laptop, aparat, torbicu i memorijsku karticu. Lipo čoviku napisa fakturu, ali nešto mi je govorilo da spremin taj virman sa strane. Šaban robu pod ruku i oša ča.

To je bila greška 2.

Nakon 5 minuta vraća se šef. Govorin mu je da je bija ovaj od jutros sa potvrdom o uplati i da san mu da robu. Pita šef jesan li provjerija na Internetu stanje računa. Kažen da nisan jer ne znan PIN od tokena. Upali šef Internet bankarstvo, međutim nema love.

“Nema love.” – “Vidin i ja.” – “Ali, vidiš on je na toj i toj banci, a mi smo na toj i toj banci.Valjda će se vit popodne.” – “Valjda.”

Popodne je bilo šefovo radno popodne. Ja bija malo nervozan kući. Jeba te, šta ako nas je Šaban zajeba. Ma je kurac.Pa donija je pečatirani virman od banke. Zoven ja šefa.

“E, jes bija na banci?” – “Nisan.Štat triba?” – “Ma daj, vid jel sila ona lova od jutros.” – “Ajde sišće, štas se usra.” – “Lako je teb pizdt, al ja san mu da robu.”

Vidin ja da se šef ne sekira previše, pa san se i ja malo umirija. Međutim, ujutro čin smo došli na posal ja ga odma utlačija da ide na Internet vit jel sila lova. Sila je kurac. Sad već panika. Kaže šef ništa pogledaćemo oko podne ako do onda ne sidne idemo u tu banku vit di je zapelo. Nisan moga iščekat podne. Sigurno pogađate: nije ništa silo. O jeben ti…

Šef i ja u banku. Došli na šalter i objasnili neljubaznoj službenici u čemu je problem. Gleda ona virman, pa nešto kuca u kompjuter, pa opet gleda virman, pa sve nešto zavrće i na kraju kaže: “Ova firma ne postoji u našem sustavu.” Mislin se ja jadna ćerce pa jel ti tribalo 15 minuta da to ustanoviš?

Kaže šef “Kako nema, pa vi ste to pečatirali?” Kaže ova “Nismo mi to pečatirali, nego aparat isprid banke.” Koji aparat, grk te jeba aparatom u bulju čviljavu.

I pazi sad koji je bija zajeb i to vrhunski zajeb kojeg je drug Šaban mudro iskoristija za “stjecanje materijalne koristi”.

Vidi ovo: neki maloumnik je osmislija slijedeći sustav ovjeravanja virmana (papirnatih naloga za plaćanje) kako bi glupačama po šalterima ostavija više vrimena za lakiranje noktiju.
Dakle, ISPRID te sasrane banke stoju 2 kutije, veličine bankomata. Obe imaju u prsnoj visini prorez veličine virmana. Prva kutija je samo kutija u koju se ubaci orginal virman koji posli pokupu i tamo kucaju u banci. Druga kutija je timbrator, odnosno gurneš onu kopiju virmana i taj uređaj lupne pečat te banke.

Normalno, Šaban je u prvu kutiju turnija kurac, a kopiju virmana u drugu kutiju koju je uredno ovjerija i ja popušija. Priznan.

Pitan ja službenicu: “Znači, vi uopće ne provjeravate jel u prvu kutiju ubačen virman nego se automatski bez obzira ovjeri kopija u drugoj kutiji?” – “Tako je.” – “Znači, ja dođen u ponoć isprid banke i u drugu kutiju gurnen burek i na njemu mi stoji pečat vaše banke?” – “Tako je.”

Ništa… ošli nas dva ki dva pokisla ćuka iz banke i pravo na policiju.

Sad dolazi dio priče di stvarno moran pohvaliti ljubaznost, stručnost, spretnost naše policije, a posebno inspektora s kime san surađiva.

Dakle, kako san ja izda robu, ja san bija krunski svjedok i osta san na razgovoru, a šef jedva dočeka da može klisnit i vratit se na posal. I, inspektor i ja u kancelariji. On meni 100 pitanja, ja njemu 100 odgovora. Ma stvarno, svaka mu čast. Ja mu stvarno opisa Šabana najbolje šta san moga, da mu sve podatke šta je tražija i nakon nekog vrimena nas dva se lipo pozdravili i ja se vratija u firmu. Nije još dugo bilo ostalo do kraja radnog vrimena, pa san samo pušija isprid firme i čeka 3 ure i oša ča.

Ujutro oko 10-11 uri zvoni moj GSM uređaj druge generacije. Skriveni broj. Ko je sad jeba ga ja? Isto san se javija. Inspektor. Da dođen u “obđekt”. Aj eto me za 10 minuta.

Doša ja u “obđekt”, on me lipo primija u kancelariju, zva neku brkatu polisvumen da donese dvi kave i nas dva lipo zapalili ki ljudi. Ja se lipo izbeljija u fotelji i pijuckan kavu i pušin i nako malo ćakulamo. Triba li uopće spominjat da je on zna apsolutno sve o meni, di san, šta san, čiji san, koje auto iman, di san bija u ratu, u kojem škafetinu mi žena bičve drži…

I kad smo popušili vadi on neku fasciklu iz škafetina i daje mi jedan papir i pita me jel to taj koji je popalija robu. Ja gledan i ne mogu virovat.
Anb-faking-livibl. Slika Šabana i ime i prezime, JMBG, adresa,.. Ja se tolko iznenadija da san tupo gleda u njega i na kraju izvalija: “Štas ti? Šerlok faking Holms?” On se samo nasmija.

“Pa kako si ga naša u 1 dan.” – “Lipo, oša u banku, pogleda snimku nadzorne kamere od ure otkad je uzeja predračun do ure kad je preuzeja robu i prema opisu samo jedan je doša sa sunčanim očalama i gurnija virman samo u drugu kutiju.” – “Dobro, to je njegova slika, ali kako si doša do imena i prezimena?” – “To su policijske procedure koje ti ne tribaš znat.” – “Dobro. I šta ćemo sad?” – “Sad ćemo ga uvatit.” – “Kako, pa on je iz pizde strinine, ko zna di je sad.” – “Ne beri ti brigu, to je moj posal.”

Ja se vratija u firmu i ispripovidija njima šta i kako je bilo. Uglavnom, odma smo znali da je on robu koju je mrknija od nas, a koja vridi iljadu eura, sigurno proda za 500 kuna, ali bar da ga uvatu jeben mu mater u po pičke.

Prošlo 2-3 tjedna

Zove inspektor. “Uvatili smo ga.” – “Nemoj jebat.” – “Je, uvatili smo ga tu i tu. Čuj, on će biti tu kod nas u stanici sutra u toliko i toliko sati, oćeš li doć izvršit identifikaciju?” – “Da oću li doć? Doću i jebaću mu mater.” – “Nemoj slučajno da ti padnu kakve pizdarije na pamet, najebaćemo i ja i ti.” – “Aj dobro, suzdržaću se.”

Nisan moga iščekat sutra. Ko zna šta san ja mislija u svojoj glavi. Ja san mislija da će mene uvest u neku kancelariju i pitat jel to ovaj. Pa šta ima veze ako mu zabijen dvi u timun? Pa neće me valjda kaznit?

I dočeka ja napokon taj čas. I javija se ja na portu i reka da me taj i taj čeka zbog posla toga i toga. Odvelo mene u neke čarobne prostorije i reklo mi da uđen u neku kancelariju. Ja uša, ono mrakulja neka upo bila dana. Nisan ni vidija da jedan polisofiser stoji kraj mene. Najedanput se upalila svića, a isprid mene:

057_1

 

Stoji njih 5 poredanih ki srdele sa brojevima u ruci. I stoji moj Šaban, drži neki papir, broj 3 na njemu piše. Cili pokisa, usuka se, lipo mi ga bilo ža. Ja odma “3, jeba mu ja mate!”

E moj Šabane, dugo ti je trajala karijera lopova. Nisi niti odradija šegrtski staž, a kamoli posta lopov starog kova, tapalo te.
Ali šta je najjače u ciloj priči. Najjače je šta je kraj Šabana sa brojem 2 sta mulac iz zgrade priko puta. Ja lega od smija. Vidija ga ja posli pa ga pita kako je on dospija u liniju. Kaže da je kupova skuter priko oglasa, a nije zna da je ukraden, pa su ga doli kad je dava neku izjavu usput uvatili da se postroji jer in je falilo civila. Aj dobro ako on kaže tako…

I šta je bilo sa našim Šabanom? Dobija je sviranje klavira u nekoj kaznionici ne znan koliko. Sigurno je već i izaša.

Eto, koliko ima informatičara koji su bili na pripoznavanju?