060 Krug sa 4 kantuna

Kantun – kut, ugao, ćošak

U informatici krug ima 4 kantuna. Svaki pravi informatičar-poduzetnik nastoji da mu što više od tih kantuna bude slobodno, po mogućnosti sva 4 u idealnom slučaju, s ciljem kako bi sebi osigura strateški uzmak u kriznoj situaciji. Kako krizna situacija traje već otprilike 4 godine, a Vaš informatičar starog kova je napustio poduzetničke vode prije otprilike 4 ipo godine (čist kao suza, pun poklona, gudiza i distributerskih naricaljki), smatram se kompetentnim prozboriti koju i o ovoj problematici.
U principu se ove tvrdnje mogu primjeniti na većinu poduzetničkih pothvata, ali budući da vrlo vjerojatno negdi u blogosferi postoji građevinar starog kova i odvjetnik starog kova, nek se oni jebu s tom problematikom, a mi ćemo s našom.

Ovaj post se u mojoj glavi triba zvat “Presušilo je vrelo” ali kako je signal koji putuje iz mozga do tipkovnice negdi u sektoru lakta doša do točke infleksije, online ide “Krug sa 4 kantuna”. Oba naslova dobro oslikavaju situaciju u kojoj se svi mi skupa trenutno nalazimo. Neko svojom krivicom, a neko tuđom. S obzirom da nas vlast tolko duboko gura u govna, ne tribamo se nadat da ćemo više ikad bit očima bit iznad površine, jedino možemo zadržat dah dok ne izađemo u Australiji.

Ajmo mi nabrojit ta 4 kantuna…

Kantun 1: nastoj imat novaca na žiroračunu
Kantun 2: nastoj imat robe na lageru
Kantun 3: nastoj ne bit nikom dužan
Kantun 4: nastoj imat posla na lageru

Sa sva 4 kantuna u redu nemaš se šta brinit. Ako bilo koji kantun štuca, lako se sa tri zdrava kompenzira situacija. Ali ako su sva 4 u kurcu, onda je krug zatvoren i ti si zatvoren u trapuli. Ugor u vrši.

Međutim, prije nego uopće dođeš u situaciju da se nalaziš unutar ćoškastog kruga napravimo analizu. Nek analiza bude moj “slučaj”. Jes da je moj biznis bija mikrobiznis, u maloj sredini, ali sve je to isti kurac, samo igra brojeva. Sto djeljeno pedeset je dva, ali i miljun djeljeno pesto iljada je isto dva.

Dakle, kad sam nakon studija otišao stažirati otac mi je kupio pulover. Je… dva.

Kad sam nakon rada u dvi informatičke firme skužija da je vrime da malo oplemenim svoju karijeru i krenen u “biznis” banka mi je dala kredit. Ima san otprilike misec-misec ipo dana za razmišljanje o krugovima i kantunima. Neke stvari koje san godinama gleda i zna da su naopake nastoja san ispraviti.

Odlučija san se baviti prodajom informatičke opreme. I servisom računala. Šta prodavati? Znan šta, ali Šta sa velikim Š. Jeftino smeće ili malo skuplje, al da neman problema sa reklamacijama. E, ali onda ćeš prodati manje, nema veze imaćeš čiste love na servisu, pa si opet tu negdi. Izabra san ovo drugo. Ipak san ja iz male sredine i uvik postoji mogućnost da ti slučajno osvane na gepeku potpis ključem.

Kako u malim firmama tako i u velikim firmama konačnu odluku šta će se distribuirati i šta će se i koliko nabavljati uvik donosi jedan čovik. Kad bi ja nabavlja robu za lager, uvik, ali baš UVIK san se, gledajući cjenike i kataloge distributera, pita: “Da li bi ja to tija imat, da li bi ja to tija koristit”. Ako bi odgovor bija negativan, teško da bi ja to stavija na lager bez obzira na uvjeravanja “Uzmi to, to nam ide ko halva”. Ne jedan put san pita ženu “Šta misliš o ovom monitoru?” – “Šta ja znan, pari starinski.” Doviđenja. Krajnji korisnik se izjasnija.

Nekako čisto sumnjam da odjeli nabave kod domaćih distributera rade po ovom principu, koji može bit dobar, a i ne mora, međutim meni se tokom godina pokaza dobar. Za planiranje i optimizaciju skladišta i zaliha ne triba superskupi softver sa LCARS sučeljem, dovoljno je malo zdravog razuma i logike. Logike koje informatičar ima, ali ekonomist nema niti će je ikad imati ma koliko se kitija perjem i jebačkim natpisima na vizitkama tipa “direktor nabave”.
Za primjer: NIKAD, ali apsolutno NIKAD nisan dobija mail niti poziv od niti jednog svog dobavljača u kojem me pita “Pizdo glupa, šta ti misliš šta bi na tvom tržištu išlo? Šta da nabavimo izvanka? Misliš li da bi bilo dobro da nabavimo roza kućišta za pedere ili USB vibratore za napaljene gospoje?”

I zato je sad kod distributera zatvoren Kantun 2. Nemaju robe. Nije da su njima skladišta prazna, daleko od toga, ali nemaju prave robe. Kako to znan? Pa znan tako šta je svakim danom sve više i više ponuda i akcija neke robe za koju se odjel nabave prijeba u kalkulaciji da će “ić ko halva”, pa se sad radi po sistemu “spašavaj šta se spasit da”. A znan i tako jer nisan uspija ispunit jedan od ovotjednih radnih zadataka, a koji je glasija: “dobrom i stalnom kupcu locirati a potom i nabaviti 17″ notebook sa win7 hrvatska verzija, a da ne gušta ko torbica modnog mačka.”

Jebena situacija kod ove priče sa kantunima je ta šta jedan krivi kantun automatski vuče za sobon u ponor i ostala tri, i to brzo. Jeste li ikad vidili četverokut kojemu su tri kuta 90, a četvrti 75? Nema šanse. Čin jedan ispadne iz škvare, odma je i još jedan u banani.

Dakle, dobavljači su opskrbljeni robom, i to robom koja ide i robom koja ne ide. Roba koja ide se neće nikad nać u newsletteru “akcija tjedna”. Roba koja ide plane odma. Ki šuferin. Nisu dealeri pizde, znaju oni šta valja i odma to bezeciraju. Kad slučajno upitam za koji komad dobre robe odma neka izmotavanja tipa moraš to odma naručit, ne mogu garantirat isporuku dulje od 2 dana itd. Aloooo???

Znači, pojednostavljeno govoreći, prihodi u kesu distributera idu uglavnom od dobre robe i s tim se krpaju kako znaju i umiju. Ona se brzo vrti i donosi svježu lovu i pozitivnu maržu. Ako kojim slučajem neka muljaža od akcije upali pa se neki dealer zajebe i plati avansno (zbog 1% dodatnog rabata) 20 multifunkcijskih čije su tinte 600 kuna inače (a uvoze se svakih 2 kvartala) još bolje… biće i za doprinose.

Međutim, tako se ne može živit. Ne možeš od 100% robe normalno prodavat 50%, a za drugih 50% se moraš nategnit ko gladan srat. Bez obzira kolika marža bila, u takvom poslovnom modelu neodrživ je hladni pogon i automatski iz škvare ispada i Kantun 1. Nema više zdrave love, love koja je “viška”, love koja je investicijska lova, lova s kojom se nadograđiva biznis.

Sa dva kantuna u kurcu, nemaš love i nemaš robe, kad najoptimističnije razmišljaš i nisi toliko u kurcu. Još uvik su kantun 3 i kantun 4 u redu i možeš se izvući. Na kraju krajeva, ničiji poslovni graf nije flatline, pogotovo nije graf oblika y=ax, gdje je a>0. Većina poslovnih grafova ima razne oblike sinusoida i ostalih ida.

Dakle, u ovoj situaciji još uvik imaš dva zdrava kantuna, kantun 3 – nisi nikom dužan, i kantun 4 – imaš posla na lageru.

Kantun 3 ne triba posebno objašnjavat. U stvari triba… Većina za izraz “nisan dužan” smatra da nisu dužni ono ništa nije dospjelo. Dakle, možeš visiti svom dobavljaču 200 kilokuna, ali ako prva faktura dospijeva za 15 dana ti si čist. Jesi kurac.
Ja za izraz “nisan dužan” podrazumijevam da nisan nikom ništa dužan, odnosno da je sve živo plaćeno. I tako san vodija i svoj biznis. Ako na računu ima love, koji kurac ću čekat dospijeće da platin. Platin odma. Bez obzira šta ne triba. Ja san uvik smatra da, ako ne platin odma nego dan prije dospijeća, da USPORAVAN KRUG. Šta prije platin dobavljača, prije će on nabaviti nove điđe od kojih ću ja opet prije zaraditi. Prosto ko pasulj. Jel triba 8 semestara ekonomije za ovo?

Znači nemanjem robe i nemanje love na računu vrlo brzo se dolazi do zatvaranja trećeg kantuna a to je: postaješ dužan. Prvo u valuti, znači još si pod navodnike solventan, a nedugo zatim i van valute znači “krenila kola nizbrdo”.

Ali, onaj četvrti kantun još uvik može situaciju izvuć. Ako imaš posla “na lageru” možeš se nekako iskoprcat. Znači, tvoji poslovni partneri još uvijek traže od tebe tvoju robu i tvoju uslugu. Dobro, kod distributera ima malo usluge, većinom je roba, ali može se dogodit da neko nešto avansira pa da ti produži agoniju. Međutim, ako prazniš police a nemaš šta pametno stavit na njih, ne djeluješ baš reprezentativno kad ti neko dođe u butigu.

Realno gledajući američani bi za ovo avansiranje rekli “it’s a long shot”.

Cila ova situacija se stvarno i sada događa u većini firmi. Domino efektom se to prenosi i na manje, odnosno na nas koji radimo sa krajnjim kupcima, bili oni građani ili porezni obveznici. Oni su zadnji kod kojih oprema ostaje i od njih ide samo u smeće.

Push i feedback

Iako je kriza, iako se nema, smatram da tržište u nas još uvik može konzumirati određenu količinu roba i usluga bez da u informatičkoj djelatnosti ima puno mrtvih i ranjenih.

Međutim, tribalo bi određeni prekidač u glavi okrenit za 180.

Možda bi se jednom promjenom poslovnog modela i ponašanja situacija okrenila malo nabolje. Ne može se onaj koji opskrbljiva tržište određenom robom ponašati kao da on kontrolira tržište. Ni najveći jebači ne kontroliraju tržište. Niti blizu. Uzmimo za primjer barba Billa. On je največi jebač. A ne kontrolira kurca. Pretraživač: Google, društvena mreža: Facebook, baze: Oracle, crtanje: Autodesk, multimedia: ne znan ni ja više, VLC player 🙂
A sve to zato šta je barba Bill uvik bija PUSHER. Uvik je neki kurac nagurava tržištu, a tržište je beštija posebnog kova. Ko zna šta će upalit? Zna FEEDBACK-er.

U nas su distributeri PUSHER-i. Mislu da su najpametniji i non stop naguravaju neki kurac. Međutim nisu bliski tržištu. Bliži su dealeri. Oni su ti koji rade sa konzumentima informatičkih roba, usluga i tehnologija. Mi smo ti.

Ono šta distributeri tribaju napravit je pribacit se iz PUSH-era u FEEDBACK-ere. Tribaju osluškivat tržište i propitivat tržište šta mu triba. Ali ne glupim online anketama na koje će 50% korisnika pritisnit X, a 50% ispunit pizdarije. Osluškivanje i propitivanje tržišta se vrši starim dobrim KGB metodama besplatnih agenata na terenu, a to smo mi. Mi puno bolje znamo šta kuri, bolje nego zalizani šmrk sa 24″ TFT i pustim grafovima i brojevima na ekranu. Koji nije vidija ni sunca ni miseca.

Onda se zdrava lova nebi trošila na uvoz kojekakvih pizdarija. Koje jednostavno ne idu. Jednom sam prije 3-4 miseca čuja insajdersku informaciju od jednog distributera da će počet uvozit i distribuirat to i to. Odma san reka: to je kurac. Ma nemaš ti pojma, to ti radi ovako i ovako, izbjega si ovo, izbjega si ono, to je prava stvar. Aj, dobro. Nakon objave (i prigodne zakuske – čitaj žderačine, u čast novog proizvoda) krenila je distribucija. Nakon 2 miseca stvarno mi je pun kurac tih mailova, i tog proizvoda, i tih akcija.

Kad samo pomislin koliko se PC-jeva sa 7-icom downgradeanom na XPPRO moglo uvest umisto tog sranja. A taj PC ima sve predispozicije da postane najtraženiji artikal godine u ‘rvata. Pun kurac iljada eura propale zarade za sve nas, a sve to zbog toga šta je nekom palo na pamet “Ovo bi moglo ić”, a nije pita onoga u burekdžinici “Jel tebi triba ajvar za burek sa sirom?”

Jeba te ajvar.