063 Informatički freegan

Napredovanje od informatičkog šegrta do informatičara starog kova dugotrajno je i mukotrpno. Čak je lakše i kineski predsjednik postat. Tribaš samo bit izabran između miljardu ipo ljudi. Međutim, kako populacija Zemlje ima 7 miljardi bipeda, više nego 4 puta je teže postat informatičar starog kova jer moraš bit izabran između skoro 7 miljardi ljudi.

Jedna od stepenica koju moraš savladat je i freegan.

Šta je freegan, šta je informatički freegan?

Freegan je i ona osoba koja, više iz svojih osobnih uvjerenja a manje iz nedostatka materijalnih sredstava, nabavlja namirnice isključivo iz kanti za smeće. Da se razumimo, nisu to beskućnici, to su normalni ljudi koji žive u kućama, stanovima, ali zbog svojih osobnih uvjerenja ne žele trošiti svoj novac kao hiperaktivni potrošač bez kompasa u hipermarketima gdje se i inače prodaje smeće.

Pa su ljudi logičkim razmišljanjem došli do zaključka: zašto bi ja kupova i skupo plaća smeće kad ga mogu besplatno uzet na smeću? Moram priznati da je logika tih ljudi neoboriva.

Na kraju krajeva uvik se možemo pozvat na staru narodnu: šta je jednom smeće, drugom je blago.

Dakle sad kad smo se malo približili pojmu freegan, trebali bi doći do pojma informatički freegan.

Ali, prije toga ne mogu a da ne spomenem neke općenite događaje i neka moja osobna razmišljanja.

Vlasnik kafića

Da bi čovik bilo šta radija u životu, da bi se bilo di zaposlija, da bi bilo koji kurac legalno radija mora imat bar neki bokunić škole završen. Bar tečaj, bar kolokvij. Bar da je u životu pročita Bambi, Pirgo i Bijeli jelen.

Jedino da bi bija vlasnik kafića ne triba mu ništa.

Jedna od najbezveznijih stvari koju čovik može biti je vlasnik kafića. Cili njegov božji dan se sastoji od pižđenja, mlaćenja prazne slame, vozikanja okolo u luksuznom vozilu i maltretiranja osoblja. U životu još nisan vidija vlasnika kafića koji vozi Twinga. Prosjek 530d ili Q7. Apsolutno prva stvar čin nagari na neku paru je neki tenk na cesti kojeg neka osiguranja nemogu od straha kasko osigurat.

Isto tako je vlasnik kafića konzument informatičke opreme i tehnologije. Naime, mora u svojoj prčvarnici imat PC kasu. Kad kupuje opremu, jedini uvjet je da program za izdavanje računa može radit u leru. Bolje da ne objašnjavan. Dođe mi ritko srat.

Vlasnik kafića je JEDINA vrsta mušterije koja će kad kupuje računalo za svoj BIZNIS postavit slijedeće pitanje: “Daj, jebeš novo, to je skupo. Imaš ti štogod ispod banka, ne triba men ništa jako, samo za račune izdavat. Nije vrag da nemaš doli ispod kakvih dijelova pa da mi zavidaš nešto, samo da radi.”

Anb-faking-livibl. Oće ušparat 500 eura, a kad je kupova auto satra je samo na dodatnu opremu 10.000 eura.

Kad bi taksist kupova auto na otpadu: “Daj, imaš koju karampanu, ništa skupo, to mi je za taksi, imaš kojeg Fiću iz ’68 šta mu se vrata na buru otvaraju?”

E, iman dijelova kolko oćeš, al’ neš mukti proć pizda ti strinina škrta i bezobrazna. Uvik mi padne na pamet sirotinja koja po ure piše 10-12 čekova samo da sin može seminarske pisat, a nemaju za papar, a ovaj đubar troši 1.000 kuna dnevno na koku, a neda za šugavu PC kasu. I još ka mu spomeneš da kupi UPS ima ti branče izvadit. Mrš.

Znači, svaki pravi informatičar koji stremi k svom uzvišenom cilju, a to je da postane informatičar starog kova, ispod svog radnog stola mora imat bar 2-3 kutije pune ispravnog hardvera.
Te kutije se nazivaju Furda. Moglo bi se i nazvat smeće, ali smeće je bačeno u smeće, a ono šta je probrano i ispravno, staro ali ispravno, se arhivira u furdu i tu čeka… nešto.

Svako toliko se tu nakupi toliko dijelova da se može bez problema sastavit računalo koje najnormalnije vrti XP.

Ono šta ja napravin je da to i napravin. Proberen, zavidan i instaliran. Gotovo. Šta napravit sa tim računalom? Uvik ga moš prodat nekom dilberu u A6 koji drži obližnji birc, ali moja osobna uvjerenja mi to brane. Nikad to nisan napravija. Niti ću.

Ja to računalo sredin da pari ko novo iz celofana. Kućište se obavezno rastaka do zadnjeg dijela, zadnje plastike i sve se detaljno očisti da sjaji ki šudar u mlade. Svi ventilatori se rastakaju do zadnjeg djelića i ispušu na kompresor. Tako da kad se to računalo upali, čuje se samo vuuuuuššššš. Ono lagano.

I onda ga poklonim. Uvik ima neko kome triba računalo, a ne može ga kupit. Uvik u susjedstvu ima dice koja zimi po kiši nose krpene patike. Mene je tako ujebalo da ne mogu to gledat. Ne jedan put san nadoda iz svog žepa stotinjak kuna za neki kurac šta je falija, tipkovnicu ili USB WLAN. Ili oša popodne 20 km van grada po neki polovni 15″ TFT.

IDE disk od 40 GB je nekom smeće, a nekom je blago. Nekom je teret uopće ga imat u škafetinu, a nekom je razlika između odsječenosti u siromaštvu i povezanosti s bogatstvom.

Dosad sam ovako sastavija i poklonija 10-tak računala.

Kad malo bolje razmislim, jel bolje ovako ili nediljon ujutro pognute glave poist “medu” od pšeničnog brašna i mislit da si sve probleme riješija?