065 Moja domovina

Nikad nisan bija ni ljubitelj, ni pristaša, a još manje korisnik izraza “To se tako radi.”

Šta se to “tako” radi? Ništa se “tako” ne radi. Kad se nešto radi onda se radi kako triba, a ne “tako.” Jer to “tako” u svakom segmentu, u svakoj djelatnosti se mijenja kako se kome digne kurac, bez obzira jel to ima veze s mozgom ili nema.

Dakle, nakon šta smo nekoliko rafala ispucali prema distributerima, nešto sitno prema proizvođačima, prebacivamo se u streljanu kupaca gdje ćemo za ovaj post odabrati metu svima dobro znanu, a koja se u narodu naziva moja domovina.

Moja domovina je najveći kupac svega. Ali nije najbolji kupac. Nego najgori. Bar u mom poslu. Doduše, u zadnje vrime puno više prodaje, ali to nije naša tema…

Moja domovina kupuje aute, satove, broševe, torbice, informatičku opremu, svašta njoj triba. Ali ona to ne kupuje na normalan način, nego kupuje po sistemu “tako se to radi”. Međutim, nekako me muči sumnja da baš sve ne kupuje po tom sistemu. Čisto sumnjam da kad kupuje debele aute da ih preuzme, pa da ih vozika 7-8 miseci, pa se tek onda neka debela tetka smiluje autokući, pa ispiše virman. Nakon šta je ovom jadniku zamalo potonija biznis jer je isporučija 5 milja kuna auta i platija masu PDV-a. Sve mi se nekako čini da je to debelo avansirano.

Isto tako ne virujen da je iti jedan broš, … čuj, broš… napustija vitrinu prije nego je u kasu uša inkas od kojeg će tek malo manje od polovice ići dobavljaču. Naravno, kad se radi sa 120% marže.

Za razliku od jadnih informatičara, di je marža uvr glave 5-6-7 % i to ima da mečku rodiš dok se naplatiš.

Ajmo mi sad viditi kako je moja domovina odlučila da će poslovati prilikom kupnje informatičke opreme. Od istih onih firmi od kojih živi i koje pune tu nezasitnu rupu bez dna.

Prvo šta moran napomeniti, ako neko nije u poslovnim vodama pa da ne bude zakinut, jest to da kad se prijavljivaš na neki natječaj, između hrpe papira moraš predati i potvrdu o solventnosti odnosno famozni BON2. Na njemu se vidi stanje računa, prosječno dnevno stanje za neki određeni protekli period, ukupni prihodi zadnjih nekoliko mjeseci i broj dana koliko je pravna osoba bila u blokadi. Ne štima li bilo koji od tih brojeva onda ti dobronamjerni prijatelj kaže da ti je BON2 u kurcu.

Sve je to divno i krasno, ali ako moja domovina traži da joj se prvo isporuči roba pa onda čekaš 3 gladne godine dok ti plati, koji će joj kurac uopće BON2? Meni Zakon logike nalaže da se to “tako” ne radi. Po meni bi bilo logičnije slijedeće: ako ću ja tebe kreditirat, daj ti meni tvoj BON2 da ja vidin da li se meni isplati uć u taj poslovni rizik.

Ili još bolje: ako želiš to, a nemaš para, digni kredit. Međutim, nisu oni to tako zamislili.

Kod poslovanja sa mojom domovinom vrijedi i “Zakon obrnuto proporcionalne brzine naplate”. To je zakon prema kojemu domovina što je moguće kasnije plaća svoje obaveze prema isporučiteljima robe, a zauzvrat ih nagrađiva tako da ne samo da će platiti porez na dodanu vrijednost za račune koje još nisu naplatili, nego će i platiti porez unaprijed za dobit koju će tek dogodine ostvariti.
Jer se to “tako” radi. Pa nije to zakon gravitacije da se ne može prominit. I uopće ne mogu zamislit kojem je to bolesniku palo na pamet… porez unaprid…

Ma daj, molin te… i mi bi sad nakon ovoga, kako je jedan meni reka prije 5-6 miseci, “tribali bit sritni jer smo uboli posal”. Je, umra san od sriće.

Cila ova moja uvodna litanija vezana je za jedan događaj od prije nekog vrimena, a koji je vezan za natjecanje za isporuku informatičke opreme u jednu instituciju moje domovine.

Dakle, ovdje je isto bija debel iznos i još dok se pisala ponuda razmišljalo se kako bi bilo dobro ubost ovaj posal pa da malo nabacimo mesa u špajzu, mesa kojeg ćemo čokat u gladna vrimena. Meso je zarada pretvorena u robu.

I opet se potrošila 2 radna dana dok se nije cila ta ponuda završila i sve to skupa kuvertiralo, a za to vrime je regularni posal sta i patija, pa san usput mora i istrpit gnjev korisnika koji su dali PC da im se “ugradi floppy”, pa trajalo 3 dana.

I, nakon nekog vrimena, eto ti te mede, stigli rezultati “pretraga”, dobili mi. Srići nigdi kraja. Odma neke spike tipa “eto, vidiš da ima poštenja” , “eh, kad smo mi dobili onda nije bilo namišteno” i takva naivna naklapanja. Ali…

Šta bi rekla braća “sreća je bila kratkog veka”.

Sad je tribalo dogovorit isporuku.Isporuka, nema problema, ali plaćanje po sistemu “kad me vidiš, nadaj mi se”.
Baš super, inače nam na vratima piše: “Kreditiramo sve živo i neživo, a ako treba možemo biti i jamci nepoznatim osobama za nenamjenske kredite.”

Osoba koja je bila podobna da bude posađena tamo i prima 10-12.000 kuna netto je očito političar starog kova, samo jadnik je ima nesriću da je naletija na informatičara starog kova i osim prdca u čabar nije mu puno preostalo.

Na sve njegove izjave tipa “to se tako radi” i “nemate problema, država je to, biće to sve plaćeno najkasnije za par miseci” ostali smo gluhi i jednostavno postavili situaciju “pare ili život”.

– Mi ne plaćamo avansno.

– Ne tražimo avansno, samo tražimo da nam se plati u razumnom roku a to je 15-30 dana.

– Nemojte se ništa brinit, pare su osigurane.

– Pa u čemu je problem kad su pare osigurane?

– A, tako se to radi.

– Mi ne radimo tako, a ni naši dobavljači.

– Biće vam plaćeno za 6-9 miseci.

– Dođite za 6-9 miseci.

Ništa, odustali smo. Ne jedna firma je ovako stavila ključ u bravu i nismo mogli preuzet taj rizik da se zadužimo na sve strane da bi oni surfali na grbi radnoga naroda, dok bi se mi crvenili isprid dobavljača.

Možda mi čak ova priča i nebi pala na pamet da nisu prije nekoliko dana zvali. Robu je isporučija neko drugi, niti me ne zanima ko. Međutim, zvali su da pitaju da li računala trebaju imati instaliran antivirusni program. Jer njihova nemaju, a sva su spojena na Internet. Pa ako bi mi bili ljubazni poslati im ponudu za antiviruse… i usput pogledati zašto dikod se na nekim kompjuterima pojavljiuje plavi ekran sa bilin slovima (BSOD) pa blokiraju.
Tili su nas lukavo uvuć u vršu i postat nam “žderači resursa”. Poslana im je ponuda za licence i instalaciju, a šta se tiče “pogledat” i “bacit oko” na neka računala odgovoreno im je da su pod jamstvom pa da se obrate isporučitelju ako ima kakvih poteškoća u radu.

Konklužn

Šta kaže moja domovina: kupija za 90, proda za 100, zaradija 10.

Šta kaže stvarnost: kupija za 90, proda za 100, dužan 90.

Moja domovina, take your business elsewhere.