070 Spiderman u deželi

Dosad smo u ovom blogu dali dosta definicija za razno-razne pojave, bića, stvari i budalaštine. Možda ne bi bilo loše da definiramo informatičara starog kova.

Definicija informatičara starog kova

Informatičar starog kova je i onaj informatičar koji, osim šta misli da zna sve tajne svog zanata, je bar jednom nasjeo na reklamu ter kupio apsolutno nepotrebni, a skupi komad hardvera koji njemu (a ni većini) ne služi ama baš ničemu, ali zato njegovim ukućanima služi kao sprava za nabijanje na informatičarev nos.

Tako da ukućani mogu bez problema napraviti jednako blesavih 50 kupnji, ali na svaku imaju odgovor: pa šta, ti si kupija to i to.

Priča o tome i tome

Dakle, jedno lito, mislin da je to bilo 2004, bija je neki period kad je stvarno bilo posla ko u priči. Na svim bojnim poljima, u veleprodaji, maloprodaji i servisu. Kapala lova sa svih strana. Čak je u veleprodaji naplata bila vrhunska, više od 99%, tako da nije bilo ni repova. I sve je to tako bilo divno i krasno, sve se odradilo, sve se naplatilo, sve se platilo. Ostalo love masu.

Kako svaki pravi mali poduzetnik (u to vrime san bija mali poduzetnik) mora misliti i malo unaprid, a ne samo kad se ima onda šajla-bajla, napunija san lager do čepa tako da ako slučajno dođe koji sušni period da iman od čega živit. Dok graf funkcije ne napusti lokalni minimum i ne krene strelovito k lokalnom maksimumu.

Međutim, baš taj period san se junački naradija a i zaradija, pa je i nakon nabacivanja sala na kostur mog biznisa ostalo još malo love. Kako san ja čovik od krvi i mesa, a ne knjigovodstveni program, normalna stvar da su mi počele razne pizdarije padat na pamet tipa “Di ovo potrošit, čime se iznenadit?”

Niti jedan pravi informatičar neće višak love potrošit na novi usisivač, niti na biciklu, već na neki gadget. Tako san i ja počeja razmišljati na koju pizdariju da potrošin teško zarađene pare. S obzirom da takav “problem” spada u kategoriju slatkih problema (s gorkim problemima obično “iztesterišeš” prvo sve ukućane, pa rodbinu, prijatelje i susjede, pa u krajnjem stadiju poznanike na koje naletiš u gradu – koji te zasigurno više nikad neće pitat: “Šta ima, kako si?”) onda se rješavanje takvog problema obično ostavi u svijetu “glava”.

Šta bi rekla jedna poznanica: najgora stvar je kad te svrbi glava iznutra, a nemoš se počešat, tako je i mene svrbila i glava iznutra a i novčanik, dok nisan naša ventil di ću se malo ispuvat.

Taman kad je svrab posta nepodnošljiv naša san gadget klase Enterprise, tip “nosni nabijač”.

Kupija san iPaq. HP. Najjeftiniji, bija onda 2 i nešto. Samsung procesor, infracrveni port, BT, SD kartica došla s njime od 16MB.

Pita žena: “Šta će ti to sranje?” – “Kako šta će mi, diš u svit bez ipaka?” – “Mogas kupt malom biciklu i još se obuć ki čovik.” – “Ajde, šta ti znaš šta je tehnika, ovo ti je mali kompjuter, ima sve, i malu olovčicu i pripoznaje rukopis.”

U to vrime nisan baš bija siguran da san je uvjerija u svoje tvrdnje, posli san se uvjerija da nisan.

Naravno, gadget kad se kupi, moraš bit telac do kraja. Odma se kupila kejs lođik pederaška torbica, pa kredl za nekih 400 kuna, pa 256 MB SD kartica Viking za cca 700 kuna.

Spojija san ga na PC, diga softver, uredno sinkronizira svih 0 kontakata. Onda san skinija sa nekih stranica neke iPaq teme, Star Trek, neke piramide, Iron Maiden, pa san drža neko vrime 7od9 na njegovom moćnom “Desktopu”.

Onda san iša radit svoje poslovne zabilješke u “New note”. Di triban ić, šta triban naručit itd. Nikad u životu nisan više stvari zaboravija koliko u to vrime.

Jednostavno sutradan nebi moga pročitat ono šta san „napisa“ u njega.
A pripoznavanje rukopisa mi nikad nije proradilo kako triba, očito da iman apotekarskog talenta u ruci.

Dakle, kupija ga, poštima, instalira, prova, vidija da ne ide i onda ki Spiderman u deželi kad je skočija sa jedne zgrade na drugu pa reka: “A di sad, u pičku materinu?”

Čemu sad da mi služi? Ako me žena utepi da ga ne koristin nego da stoji digdi u škafetinu, popiće mi mozak na slamku. Tako da san godinama igra onu igru Jawbreaker. Ubija san miljun onih balota.

I dan danas radi. Zadnjih par godina ga koristin 1 put misečno, oko 15-og, da se skalan sa drugog kata u prizemlje zgrade i doli prepišen visoku i nisku struju u “New note”. Jes da se to može i na papirić napisat, ali ipak je ipak ipak. Još ako koji susjed naiđe, onda ispadnen baja dok bockan s onom čačkalicom po ekranu.

Ima san još ovakvih tehno-proliva tokom godina. Cambridge Audio univerzalni daljinski, sram me napisat kolko san ga platija, 2 puta se pokvarija, drugi put istekla garancija pa ga itnija u smeće. Onda Humax, onaj najmoćniji model šta je sve otvara, kad je presta otvarat NG više mi nije bija zanimljiv.

Ali na ništa nije puvala ki na jadnog iPaq-a.