071 Kairos

Kairos, bog sretnog trenutka, najmlađi Zeusov sin.

(Inače, nevezano za priču, uvik me je zanimalo, samo me bilo sram pitat da ne ispadnem glup, kad bog dobije sina ili ćer – npr.Zeus, kako se odredi čega će bit bog to dite? Jel Zeus reka “Neka ovaj moj sin bude bog sretnog trenutka” ili je napisa na papriće sve slobodne božje funkcije pa izvlačija?)

Kažu da ako Kairosa uvatiš za čuperak uvatija si ga, a ako ne, žao mi je, više sreće u idućoj reinkarnaciji.

Zanimljivo kod ove priče sa Kairosom jest to šta ga uvik spominju ljudi koji nešto prodaju. Jer, ako baš sad ne kupiš to zajebaćeš se, više ti se nikad neće pružit takva prilika. Imaš vrlo malo vrimena za razmišljanje, u biti možeš biti sritan šta si naletija na njega, jer ovo je van-in-a-lajftajm-oportjuniti.

Poseren se na te priče.

Bilo mi je par događaja u životu di bi se sitija tog šugavog Kairosa, pa san uvik razmišlja “Jeba te, ako sad ovo propustin možda mi se više nikad vaka prilika neće ukazat”. Moš mislit. Kairos je tipična navlakuša.

Svaki put kad bi se sitija Kairosa provjerija bi u glavi ono šta je već 3 puta provjereno i reka “Ma jebi ti to, Kairos je ki Halleyev komet, doće on opet”. I pogodija bi.

Kairos – nekretnina

Bili žena i ja i naše, u to vrime jedino, mladunče podstanari. Bili smo podstanari 11 godina i imali smo nevjerojatnu sriću da smo bili cilo vrime na jednom mistu. Međutim, uvik smo gledali da kupimo bokun svog krova nad glavon, ko ga jebe šta ćemo se 30 godina zakopat, vako bacamo novce u vitar za kurac i jednog dana kad izađeš poija vuk magarca. Izračuna san da me to šugavo podstanarstvo guštalo 200 kilokuna, a to nije zanemariva cifra.

I tako smo, nako neobavezno, počeli njuškati ima li digdi kakva nekretnina u voznom stanju (da se u nju uselimo sa stvarima, a ne sa pikamerom i mišalicom) da je kupimo, da nije u pizdi materinoj i naravno, da nam se uklopi u financijski okvir. Financijski okvir je bija maksimalni iznos šuškavih novčanica koji bi nam neka dobroćudna banka ustupila, a bili smo spremni ići do cca 50 kiloeura.

Ne mogu se sitit kako smo se povezali sa jednom gospojom (odvjetnica), koja je vrlo povoljno prodavala kuću na kat sa ugrađenim dvorištem. Našli se mi s njome, traži 50 kiloeura, baš kolko smo mi spremi ić. Ali brate kuća od kurca, triba u nju uložit još dvaput toliko, ima 2 stana, a svaki pari da ga je crta Homer, a ne arhitekta.

Ja, normalno tija odustat ali ova zapela, oće pošto-poto uvalit. Pa počela srat da se to samo malo pitura (a ono žbuka ispada, ima ti po noge okinit), malo pobrusu parketi (a zivaju 5 milimetara), da je ovo jedinstvena prilika, da je ovo Kairos, da više nikad nećemo vaku nekretninu nać. A kuća pari cvjećarnica grupe TNT.

Jeba te Kairos, ja se zahvalija na vrimenu i nakon nekog vrimena kupija stan, glanc novi ispod čekića za iste pare.

Kairos – informatika

Jedan prika otvorija isto informatički obrt par miseci nakon mene, poznava san ga iz viđenja. I tako ja njega jedan put trevija u gradu i nako šta ima, kako ide i pita on mene “Jes ti dobija pare?” – “Koje pare?” – “Pa ono šta država daje 20.000 kuna za branitelje koji otvore obrt.” – “U, jeba te, di to triba ić vit?” – “Tamo i tamo, ali radno vrime in je od 10 do podne.” – “Aj dobro, fala ti na informaciji.”

Triba li reć da san sutra ujutro u 09:50:01 već bija usidren isprid tih vrata, lagano pušija i tresa pepel u neki pitar sa nekim zeljem? Dolazi mrzovoljna službenica u 10 i kvarat i još dok otključaje vrata govori: „Momak, šta triba?“ A jeben te blesavu, dosadno mi kući pa glumin stativu isprid tvoje prčije po ure na buri, dok ti biraš selen i petrusimen na pazaru.

Dala ona meni papire, naravno tribalo je pun kurac kartušine skupit, ali jeb’ ti ćoru, pare su pare. Odma ja oša u sjp, pa u vojni odsjek, pa kod knjigovođe, pa na općinu pa na kavu. I donija nakon 2-3 dana ja njoj mac papira i sve to ona zavela, protokolirala, šta ja znan, znan samo da je grintala da puno ljudi dolazi, da ima puno posla. O jeben ti mater glupu, a najbolje da je bilo 6 ljudi u ratu, pa da ti moš tu surfat u miru.

Prošlo 5-6 miseci, ja i zaboravija na to. U stvari, nisan zaboravija nego san mislija da je to sve propalo, da država nema novaca, pogotovo da ih nepovratno daje.

Ali, jedno jutro stiže pošton velika debela žuta kuverta. Neko ministarstvo. Šta je ovo u pičku materinu, da nije neka kontrola? Otvorin ja, a unutra 3 ugovora u kojima piše da ih triban ovjerit kod javnog bilježnika i poslat nazad i čim oni to dobiju meni sida 20.000 kunića na račun. U, jesan se obradova.

I, sad baja ima 20 kilokuna viška, pali s neba, ne triban platit porez na njih, ni PDV. I sad ja mislin u šta ih potrošit. Računa san 10 dignit čekon keš i 10 kupit sebi laptop. Uvik san tija kupit tu igračku, a nikako stić.

Tad mi je isto pa na pamet Kairos. Ako sad ne kupin laptop, kad ću opet imat 10.000 kuna viška? Znan da su sad laptopi skoro tri puta jeftiniji, ali ovo je bilo prije skoro 10 godina.

Međutim, baš kad mi je na pamet pa taj lik Kairos, u tom trenutku san odlučija da odjeben njega i njegov čuperak. Odusta san od laptopa i kupija 20.000 kuna robe koju san u idućih nekoliko miseci okrenija par puta i pritvorija ih u 40.000 kuna.

Laptop san kupija nakon par godina za duplo manje para.

Komentar na Kairosa?

Možda je puštanje Kairosa da prođe baš onaj pravi genuine Kairos… a možda je to Maybelline?