078 Mr. Jezik, carev zet

Ovaj post bi se komodno moga zvat i Zlopamtilo 2, ali evo, za enigmatičare, zove se kako se zove.

Uopće mi nije namjera da buden duhovit i pametan, namjera mi je samo da opišen događaj iz svog subjektivnog kuta. I niti najmanje me ne jebe to šta nisan objektivan.

Šta me je podsjetilo na događaj od prije 9 godina?

Dakle, prije nekog vrimena moj kolega (legendarni fra Vjenceslav) i moja malenkost zaduživši službeno vozilo uputismo se obaći nekoliko poslovnih partnera u čijim biznisima je bila potrebna naša intervencija. I tako nas dva laganoze pizdimo okolo, a za to vrime šef sam čuva butigu i radi šta već radi kad smo nas dvojica vanka.

I, nakon šta smo obavili šta smo imali, bez zadržavanja po okolnim birtijama, vratili smo se u bazu .Na mom stolu u međuvremenu osvanuo novi uređaj za servisiranje. Laptop. Na njemu radni nalog kojeg je šef ispunija i na kojem piše „Gasi se“ i broj mobitela. Kako ovakve stvari mi trenutno dignu tlak na miljun, odma san ga stavija sa strane i uvatija se pametnijeg posla.

Nakon nekih uru-dvi vrimena pita mene šef jesan pogleda taj laptop. Normalno, ja ga odma napa da je doša zadnji i da nema priko reda, da je radni nalog kurčevo ispunjen da ne piše ni ime stranke, ni opis kvara, ni kurac ni palac. Kaže on meni da je tu broj mobitela… Pa šta? Čiji je laptop? Kaže on od toga i toga. Eeeee, vidi kurca, njegov veliš a, e sad će apsolutno zadnji doć na red.

Budući da i šef i kolega znaju koliko pušen na tog lika nije ni čudo da šef nije napisa ime na radni nalog računajući da će mi taj detalj promaknuti. Naravno, laptop nisan pogleda ni taj dan ni idući iako je lik zva 19:55 (taman san piša u zahodu i čujen telefon…) i reka san mu da nije još doša na red. A u biti san cilo popodne surfa i igra Travian i pizdija…

Dakle, zašto san vako zločest i koji je kurac meni taj lik napravija da san takvo zlopamtilo?

Prije nego opišen incident moran napomenuti nekoliko stvari kako ljudi koji me ne poznaju osobno nebi stekli krivi dojam o meni. Premda mene boli kurac šta će neki nepoznati surfer misliti o nekom nepoznatom blogeru tj. meni, ipak dikod u čoviku se upali neki obrambeni mehanizam i osjeća se dužnim malo podrobnije pojasniti neke svoje postupke ili izjave ili stavove.

Dakle… prije nekog vrimena bija san s prijateljem u kafiću. On naručija veliki makijato, ja mali. Dolazi konobar i nosi njemu uredno veliki makijato a meni pivu. Gledan ja koji kurac ovaj radi, ali prije nego san se snaša ovaj lipo sve servira, utaka račun (na računu uredno veliki makijato i piva) u onaj bićerin i oša ča.
Šta sad da napravin? Piva otvorena, gužva ujutro, nisan tip koji će jebat jadnog konobara koji je jednostavno falija. Ali opet, diš pit pivu u 8 ujutro? Šta ću… bilo mi ža čovika maltretirat i jednostavno san popija tu jebenu pivu, a bogami i platija iako je prijatelj zva. Inače u nas u Dalmaciji ko zove taj plaća, pederčine kad su pozvane piju viski, a kad zovu piju kavu. Ja kad san pozvan pijen kavu, a kad zoven pijen isto kavu.

Šta da kažem… iako nije moja krivica, a nije ni neki novčani iznos, neš ti jedna piva, nisan tija ispast vaki-naki i jebavat čovika. Ne jedanput san napa osobu s kojon bi bija u kafiću kad vrati konobaru kavu i kaže „reka san sa ledenin mlikon“. “Ajde u kurac jebalo te mliko, šta jebeš čovika zbog 5 stupnjeva celzijusovih… popi šta ti je da , glavno da nije pljunija unutra.”

Samo da napomenem da nije baš pametno u životu zajebavati konobare, kuhare, portire, čistačice, konduktere itd. Ovo su ljudi koji su pravi drmatori, a ne direktori. Pogotovo nije pametno stati na žulj konobaru di piješ kavu on a regjular bejzis, jer nikad nisi siguran jel ti pljunija ili nije. Ne mora čak ni pljunit, dovoljno je da se počeše po jajima i šupku pa da ti tim prstima dira rub čaše. Srića za ovoga šta je donija laptop šta nisan konobar, nego jadni informatičar…

Malo san skrenija s teme, ali ko ga jebe…

Dakle, tija san reći da u životu nisan konfliktna osoba, vrlo sam tolerantan i svaku situaciju u principu nastojim izgladiti uvik tako da preuzmem teret koliko mogu. Ne izvoljevan i ne jeben zid nepotrebno.

Ajmo mi sad na događaj…

Bilo je to negdi u jesen ’02. Uša lik u radnju i naručija PC sa laserskim printerom, skenerom i tankim monitorom. Printer je bija koliko me sjećanje služi neki HP model čini mi se 1100, onaj šta je ima mogućnost da se na njega nakalemi skener, skener je bija isto HP, tanki monitor je bija Sony 15“, a računalo je bilo složeno u kućište Aopen H450A.

Cijena tog kompleta je bila za to vrijeme nemalih 11-12.000 kuna, ipak je tu bilo dosta stvari, Sony monitor, laserski printer, skener,…

Napominjem da je sve ovo bilo bež boje. Dakle u to vrime su se još uvik prodavala računala i montori i periferija u klasično, bezličnoj PC bež boji.
I tako ja tom tipu složija ponudu, sve mu lipo izračuna i on prihvatija ponudu. Prihvatija u smislu (tad san bija glup, posli san bija pametan) da ja to sve složin i kad složin da ga zoven i da će on to doć preuzet. A platiće priko firme.

Ništa, naručija ja ono šta nisan ima na lageru i kad je sve stiglo ja lipo sve instalira i poštima i kad je bilo gotovo ja ga zva.

Doša tip pita di je računalo. Ja kad san sve instalira i poštima lipo sve nazad zapakira u ambalažu, spremno sve za transport. Još mu ja govorin da mu je dostava i montaža besplatna, da se ne mora on uopće zajebavati.

Međutim, ovaj je ima zahtjev da ja to prvo sve raspakiran i složin na mom stolu da on to vidi pa da će tek odma uzet. Ja popizdija, načisto popizdija. Ali šta je tu je. U tom trenutku on je ima bojevu municiju, a ja ništa… Možete li zamisliti koja je to muka raspakirati sve to i složiti na stol? Računalo, monitor, miš, tipkovnica, zvučnici, printer (stavio toner, poskida sve zaštite), skener, pusti kabeli…

Ništa, sve ja to jadnik raspakira, složija, pospojija, upalija.
Gleda ovaj pa pita ovo, pa ono, pa jel ima Word, pa jel radi Internet. Ja sve pokazivan, tumačim, ali cilo vrime me neka zebnja vata oko srca i pluća da bi moglo nešto nakrivo poć.

I, naravno, iz neke mire kaže tip: „Znaš šta, sve je to dobro samo se meni boja ne sviđa“ – “Kako boja, kako ne sviđa?” – „Pa znaš, ne odgovara mi ova bež boja, imaš li koje druge boje?“

U tom trenutku san skužija da on uopće nema namjeru kupiti ovo računalo i nisan se tija više ponižavat pa san reka „Nema druge boje…“ – „A ništa onda, meni je jako ža, ali ja ne mogu kupit ono šta mi se ne sviđa, ža mi je ako san ti prouzročija trošak nabave robe.“ – „Ništa, ništa, nema problema, prodaće se…“ – „Ali ako nabaviš u nekoj drugoj boji zovni me da dođen.“ – „Da, da, zvaću vas kroz koji dan.“

I tako je to završilo… tih dana san bija ljut ki pas, da me je crna mamba ugrizla umrla bi trenutno. Ne znan ni sam kako san se suzdrža da ga trenutno na licu mista ne bruman šakon posri face one odvratne, do dan danas je osta takav đubar.

I sad je njegov laptop kod mene na stolu (kad ga je kupova prije 2-3 godine reka mi je „Nadam se da smo izgladili onu situaciju, evo vidiš da ipak kupujem računalo kod tebe.“ – „Da, da nema problema, ja i zaboravija na to“)

Zaboravija san kurac, tija san mu izbrisat disk i reć da se gasi zbog neispravnog diska. Ali nisan… Čeka je neko vrime dok nije popizdija, pa je doša na red.