081 Roland Garros

Znate ono kad advokat pita svjedoka di je bija 12.05. u 21:20, a ovaj odgovara da je bija kod prijatelja na večeri i točno u 21:20 je iša na balkon zapalit i vidija okrivljenika kako provaljuje u kuću priko puta?

Ili ono kad policajac pita člana obitelji da opiše šta je nestala osoba imala na sebi zadnji put kad je viđena, pa ovaj odgovara crne cipele, plave gaće, bilu majicu, crni kaiš…?

Ja mislin da su sve to sranja. Nema šanse da ja znan di san bija prije 4 miseca u tu i tu uru i šta san radija. Isto tako nema teorije da mi recimo žena se danas ne vrati s posla, pa da moran policajcu opisat u čemu je ošla na posal.Neman blage veze jel obukla gaće ili veštu, jel imala bilu ili kafenu jaketu. Iako je ošla prije 2 ure… Tribalo bi pitat kojeg policajca starog kova kakva je situacija na tom području.

Ima jedna situacija di ja nisan zna opisat “službenoj osobi” ono šta san triba znat, ali ipak san se izvuka.

Bilo je to prije desetak godina u Zagrebu. Bili žena i ja i naše starije mladunče malo bacit đir do glavnog nam sela vit kako se gori živi. Uglavnom jedno popodne maloga smo ostavili kod ženine tete di smo i boravili, a nas dvoje sami ošli u Getro u Sesvetama da žena kupi neke pizdarije. Meni je inače teški fizički napor ić sa ženon u dućan, ali, jebi ga, nije me niko tira da se ženin.

U svakom slučaju, budući da se u taj šugavi Getro nije smilo ništa unosit osim novčanika spojili smo ugodno s korisnim i ja san sa ženinom torbicom oša u kafić kraj glavnog ulaza i tu srknija 2-3 kave dok je ona najmanje 3 puta prošla kroz iste prolaze u dućanu. Jeba te, kupuje isto ko Windowsi kad rade Scandisk, mora najmanje 3 puta proć kroz isti prolaz jer joj prva dva puta nešto promakne.

Ja lipo obisija torbicu na stolicu, čitan novine, pijen kavu, pušin (onda se smilo pušit) uglavnom milina jedna. Napravija san defrag mozga i baš se odmorija.

Inače san zauzeja stratešku poziciju u lokalu tako da vidin kad će moja bolja polovica izaći gurajući kolica i kad san je ugleda platija i oša vanka utovarit 2 kubika nedefiniranih predmeta u Twinga.

Ništa, došli mi isprid zgrade kad ova moja najedanput skrikne – “Di mi je torba?” – “A u pičku materinu, ostala u kafiću.” – “Pa jesi ti normalan, kako si moga zaboravit torbu u kafiću?” – “Aj u kurac ti i tvoja torba, kako je neću zaboravit, nebi reć da stalno sidin po kafićima sa torbicama pa iman naviku ka se dignen uzet torbicu.Ja ka se dignen nikad ništa ne uziman, nego se dignen i oden ča.”

Šta ću… nisan ni vadija stvari nego samo ona izašla ljuta ki pas, a ja se vratija u Getro. Doša ja u kafić, pitan konobaricu jel našla kakvu torbicu. Ova nema pojma jer je došla u smjenu prije 10 minuta. Jesan kurčeve sriće… Međutim, kaže da pitan na pultu u dućanu, možda oni nešto znaju.

Uša ja u Getro, za pultom stoji neka naprlitana kokoš i službena osoba sa nekim oznakama, bedževima, činovima pari general, a u biti čuvar. Pitan ja jeste možda našli neku žensku torbicu, ostala mi je u kafiću pa su mi rekli da pitan na informacijama. Kaže lik da je konobar donija jednu torbicu prije po ure. U, super kažen ja, donesite mi je.

– Ne može to tako gospodine, kako mi znamo da je to torbica vaše žene?
– Slušaj momak, koliko trenutno imaš izgubljenih torbica na lageru? Jednu. Koliko ljudi traži torbicu? Jedan. Prema tome donesi mi trobicu i gotovo. Uostalom odakle bi ja moga znat da imate tu jednu torbicu ako je ja nisan izgubija?
– Dobro, koje je boje torbica?
– Neman pojma.
– Koje je veličine?
– Neman pojma.
– Koji je sadržaj torbice?
– A jel ti znaš koji je sadržaj torbice tvoje žene? To ne znaju ni one same. Nemoj me zajebavat, donesi torbicu da iden ča.

Vidija tip da je unatoč nepoznavanju krucijalnih činjenica moja logika neoboriva, ode negdi iza i vrati se s nekom torbicom.

– Da li je ovo torbica vaše supruge?
– A čini mi se da je.
– Čini vam se ili je?
– A valjda je.
– Morate nam potvrditi sadržaj torbice.
– Ajde otvaraj.

Otvara tip torbicu, unutra pun kurac nedefiniranih predmeta.

– Nema osobnih dokumenata.
– Normalno da nema kad ne date da se unosi torbica u dućan, uzela je novčanik sobom.
– Ima jedna slika, na slici 2 muškarca, ali ni jedan niste vi.

Gledan ja sliku, na slici joj brat i jedan bratov prijatelj. Brat joj je u to vrime bija van države, pa joj je posla sliku sebe i prijatelja. A u kurac…

– Nema dokaza da je ovo torbica vaše supruge.
– Daj vidi po pretincima.

Ki za sriću, u jednom pretincu stoji ženina obrtnica. Ja izvadija osobnu – jel vidiš seljo da se poklapa prezime i adresa, aj daj torbicu i iden ča.

———

Ali ima jedan slučaj kad se itekako dobro sićan di san bija i šta san radija baš u određenom trenutku.

Šta svaki poslovni čovik apsolutno prvo napravi kad s nekim sklopi poslovni odnos? Po mom skromnom mišljenju spremi njegov broj u svoj mobitel. Nećeš valjda dozvolit da imaš propušten poziv ili da se ne javiš kad te novopočeni poslovni partner zove?

Mislim da je ova priča u prostorno-vremenski kontinuum smještena samo nekoliko dana nakon pederaša kojemu se boja nije sviđala.

Dakle, neki vrag spojija mene i dotičnog poslovnog partnera, nazovimo ga CLS. Uglavnom, čovik je ima firmu, u kancelarijama 4-5 računala, ali nepovezana, a samo je jedno išlo na Internet, u to vrime priko ISDN linije. Ono šta je tribalo napravit je umrežit ta računala, napravit da svi mogu printat na sve printere, da svi idu na Internet.

Kad san doša snimit situaciju pa mi je mrak na oči. Lako to šta većina računala nije imala mrežne kartice i malo RAM-a, ali sva su imala falše Windowse, falše Office, falše AutoCAD-ove, puni virusa, trojana, pustih sranja u startup-u, grešaka pri paljenju, jednom rječju jadna majko.

Objasnija ja njemu da će tribat prvo pročistit računala, da će tribat u nekoliko njih dodat RAM-a, da će u većinu tribat stavit mrežne kartice i da će tribat stavit kao switch ISDN Router. Nema problema daj ponudu. Napravija ja njemu ponudu u dvi varijante.

Prva sa jeftinijim mrežnim karticama, ISDN Routerom Dlink DI-304 i 8portnim switchem i druga ponuda sa skupljim 3Com mrežnim karticama i ISDN Routerom Dlink DI-308 koji ima 8 10/100 portova, tako da nema potrebe za dodatnim switch-om budući da ima 4-5 računala.

Baja odma izabra skuplju varijantu, iako je bila dosta skuplja, ali svak ko se kuži u hardware zna da 3Com mrežna kartica i Vulgaris mrežna kartica nije isti kurac.

Da sad ne davin kako san ubada mrežne kartice u računala i konfigurira mrežu, uglavnom došlo je do dosta problema, posal jednostavno nije moga bit završen u neko normalno vrime jer se dosta stvari zakompliciralo putem. Uvik ima nepredviđenih sranja i savjetujem svima koji se bave sličnim poslom da nikad ne obećavaju strankama kad će nešto bit gotovo jer se stranke toga uvate ko pijan plota pa imaš, osim samih tehničkih problema na grbi, još i nedokaznu stranku kojoj jednostavno nemoš objasnit da je sama kriva šta nije posal gotov onda kad je triba bit gotov.

Uglavnom, prvo nepredviđeno sranje je bilo to šta kad se ISDN Router konfigurira da mreža preko njega ide na Internet, moraš u određena polja unijeti USERNAME i PASSWORD. Isti kurac ki u DSL Router. Inače možeš surfat guzicom po fotelji. Triba li napominjat da san izgubija po dana dok su našli koja je šifra?

Nadalje, sama mreža nije radila onako kako triba radit. Iako su uredno ispoštovana sva pravila nečega šta se zove “TCP/IP networks”. Računala su bila softverski u katastrofalnom stanju, i jednostavno je tribalo sređivat PC po PC. Znamo svi koliko se vrimena može izgubit dok se jedno računalo dovede u operabilno stanje pazeći pritom na podatke, postavke itd.

I tako jedno veče doma žena i ja sidimo i gledamo televiziju priko oka, ono laganini. Na programu Miljunaš. Nisan baš nešto gleda, više san razmišlja o sranjima kod tog korisnika, muka me vatala koliko me posla čeka, a ne znan kako ću to naplatit jer to nije ni bilo prvobitno dogovoreno, a i kod njega mi stoji šta krpe-konca više od iljadu Eura robe koju ne mogu naplatit dok ne bude gotovo. A nije gotovo i to ne mojom krivicom.

I dok san ja tako opterećiva svoj slabašni mozak jednadžbama sa n+1 nepoznanica, tip na miljunašu lagano pogađa pitanje po pitanje i dođe do 500.000 kuna. Odma san pribacija pozornost sa uragana u glavi na ovog da vidin kako će sad prijo otvorit pitanje za miljun krunoslavića. Nije mi čak bilo napeto oće li pogodit koliko me zanimalo šta su smislili pitat čovika i ako zna mu dat miljun kuna.

I dok se napetost u zraku mogla na tanke fete rezati katanom i mazati na kruv, prijo otvara pitanje za miljun kuna. Kako se pravilno piše: “Roland Garros”, “Roland Gaross”, “Roland Garross” ili “Roland Garos”? Prijo taman počne razmišljati kad u tom trenutku meni zvoni mobitel.

O, jeben te živote, cili svit ovo sad gleda, sve živo i neživo je na “Pause”, svemir se na trenutak presta širit, a oni koji seru su vratili govno u guzicu da mogu ovo vit, a neka budala je našla baš sad zvat mene na mobitel.
Pogledan ja na ekran od mobitela koga ću sad sterat u tri kurca, kad ono CLS. O jeben ga blesava, di je baš sad naša zvat? Šta ću, trenutno kod njega iman šta bi rekli građevinari starog kova „otvoreno gradilište“, nisan naplatija i moran se javit.

– Zašto ovo kod mene još nije gotovo?
– Zato šta se dogodilo dosta nepredviđenih stvari, rač..
– Slušaj, kakve nepredviđene stvari, sve je lipo radilo dok nisi ti doša.
Nemoj ti meni nepredviđene stvari ako ti ne znaš napravit posal, dovedi nekog ko zna.
– Nije to znat-ne znat nego triba vrimena, računala su zaražena i triba prvo to sredit.
– Ma neman ja vrimena za tvoju zajebanciju, lipo ti dođi i uzmi svoje stvari.
– Jel tako želiš?
– Je.
– Dobro.

U, šta mi je diga tlak. Niti san vidija šta je bilo na Miljunašu, niti išta.
Ujutro ja lipo oša u tu firmu, pogasija svima računala, izboja hardver koji san ugradija, pokupija Router, kabele san mu ostavija ko ga jebe. Kad prošlo nekih 2-3 ure, zove ovaj na mobitel.

– Alo, pa šta si ti stvarno doša i pokupija sve?
– Pa to si mi sinoć reka, šta si očekiva? Nismo dica.
– Ma nisan ja tako mislija, bija san ljut, znan ja da su računala spora i puna virusa, jebi ga, ovo-ono. Aj ti dođi nazad i sredi to.
– Slušaj prijo, ne da neću doć, nego ću tvoj broj izbrisat a savjetujem ti da i ti moj izbrišeš i da me više ne zoveš. Neće se niko na mene istresat i pravit me budalom. – Crveni botun. End call.

Mrežne kartice san kako tako s vrimenom proda, ali DI-308 nikada. Bacija san ga u smeće prošle godine da ga više ne gledan u podrumu… a platija san ga 3.000kn.