108 Hladni tuš

Ne mora svaki post biti smišan… mora biti samo istinit.

Dakle, kako izgleda ponediljak ujutro u informatičkom servisu nakon šta je cili vikend grmilo, sivalo i padala kiša ko nikad do sad? Takav ponediljak izgleda čarobno šta je informatičar starog kova pravilno predvidija pa je prigodno ostavija doma ugašen mobitel na škanciji u kužini. Zaboravija, jebi ga…

Nećete virovat, ali još uvik postoji određena količina tupsona koji dođu nakon grmljavine sa izgorenim mrežnim karticama, napajanjima itd.
uredno se pozivajući na reklamaciju, koju nakon mog mrkog pogleda mogu ostvarit u vodovodu i kanalizaciji.

Enivej, jednom upo te borbe dolazi u butigu jedna MILF-ača sa PS/2 optičkim mišem i kaže da bi li mogli provat miša jel radi, jer da joj zamrzava. Pitan ja jeste vi sigurni gospođo da je problem u mišu, a ne u računalu, vumen kaže da ne zna i da ako mogu provan miša.

Maus radi uredno, šta je i bilo za pretpostaviti, znači da je problem u računalu. E sad… kad san reka da bi tribalo donit PC u servis ova odma počela kukumavčit “Ajme ko će to odspojit, ima miljun kabela, boli me rame, ja san tu blizu 50 metara, ako bi se vi mogli zaletit minut, sigurno je neka sitnica.”

Aj, šta ću, oden ja s njome iako kad se ženske jedinice pretvore u stvarne onda to izađe da nije 50 metara nego 250, nije minut nego punih 2 sata i nije sitnica nego je riknilo pola računala od grmljavine tog vikenda.

I, nakon šta san se tu ispizdija dvi ure, i dva puta vraća u butigu po razno-razne dijelove (jer da buden iskren nije se ni meni rastavljalo to računalo, ima stvarno pun kurac kabela, šta periferije, šta video nadzora koji je spojen na njega) ustanovija san šta je sve riknilo i kako-tako doveja tu kantu u operabilno stanje. Drugim riječima – popravija.

E sad, kako ta firma u kojoj san bija je u biti podružnica, a centrala je u sjevernijim zemljopisnim širinama, tetka je morala zvati upravu i izrecitirati šta se sve dogodilo, šta je zaminjeno, koliko guštaju dijelovi, a koliko guštaju ruke odnosno usluga.

Da ne davin, sveukupno su riknile tri komponente u računalu što u kikirikiju iznosi oko pola starčevića i dva sata rada na terenu 290 krunoslavića. S obzirom da bi bilo koji mladi i nadobudni kvaziinformatičar odma na prvu proglasija taj nesritni PC rahmetlijom, ovih stotinjak eurića i nije neki ultra trošak za jednu firmu koja ima poslovnice po ciloj državi.
Pogotovo kad se uzme u obzir da se kod korisnika (s kojim se inače ne radi, dakle prvi poslovni kontakt) izašlo na intervenciju ODMAH, iako je u servisu bilo zagušenje i da je šteta mogla biti puno veća s obzirom da su se mogli naći u situaciji da dođe do izgaranja diska i gubitka podataka ili kompletnog računala.

Uglavnom, kako je tetki iz ko zna kojeg razloga zvučnik na mobitelu bija naciman na najjače, ja koji san bija 2 metra od nje čuja san ovu drugu tetku iz uprave ki da govori tu kraj mene. Inače je to bezveze, koji kurac ima radijus od 20 metara oko mene čut ovoga s druge strane linije, ali eto nemoš začepit uši.
I tako ova tetka referira šta je sve izgorilo i zaminjeno i koliko guštaju dijelovi a koliko ruke i kad je završila ova druga tetka iz uprave joj mrtvo ladno govori: “Nemoj popravljat ništa, nek se dijelovi izvade, plati samo servisu radne sate, ionako zatvaramo firmu.”

Ja ono, mislija da nisan dobro čuja ili da se zajebaje ova s druge strane, međutim ovoj tetki kraj mene samo šta mobitel nije ispa iz ruke. Samo je rekla “Dobro”. Hladni tuš.

Ništa, žena jadna potpisala radni nalog, ja pokupija hardver i svoje prnje i oša ča.

Jeba te konj, koja je statistika znanost od kurca. Čitaš svaki dan da je toliko i toliko ljudi ostalo bez posla, ali te ne takne više od po sekunde jer već iduće se sitiš da moraš ić srat… ili na kavu sa prijateljon.
Međutim kad samo jedan jedini slučaj vidiš uživo razjebe ti cilu koncepciju, sjebe cili tjedan koji nije ni počeja i samo misliš: ka je moj red?