116 Perfect timing

Kažu da je malo poduzetništvo temelj gospodarstva svake države. Kad malo bolje razmislin ima tu logike. Ako uzmemo u obzir kolike su računovodstvene službe velikih firmi koje postoje samo sa ciljem da se što manje plati poreza državi i kolika se lova izvlači iz velikih firmi (pogotovo u nas), onda je jasno da država i ne omasti baš brk iz velikih poslovnih subjekata. Kao dokaz ovih svojih tvrdnji mogu navesti sve novinske naslove zadnjih nekoliko godina. Svako malo pa neka “velika” firma osvane u novinama tipa “Dužni državi par desetaka miljuna kuna PDV-a” ili “Nema veze što su dužni 26 miljuna kuna, moraćemo im oprostiti zbog socijalnog mira, odnosno nećemo ići u prislinu naplatu kako bi 1.729 zaposlenika dobilo plaću”.

Da… samo se pritom nekako zaboravi spomeniti kako će tu lovu koja fali ipak nadomiriti 50.000 malih obrtnika, koji ionako jedva spajaju kraj s krajem. Pa tako imamo situacije da nam vrle i nadasve poštene kontrole naplaćivaju 5.000 kn globe jer nema daske na zahodskoj školjki ili 2.000 kn globe jer obrtnik ima “Knjiga žalbe”, a treba imati “Knjiga žalbi”. A obe dvi ima kupiti u Narodnim novinama za 170 kn…

Zbog ovakvih i sličnih situacija dolazi i do otežane naplate potraživanja i između samih malih poduzetnika koji, ma koliko to žarko željeli, jednostavno nisu u mogućnosti u nekom razumnom roku sanirati sve svoje obaveze.

Žalosno je to u nas da nemoš radit posal nego se moraš baviti pizdarijama i papirima po cile dane. A onda ako ostane štogod vrimena popraviš koji kompjuter i ubiješ 200-300 kuna. Ja ne znan jesan li ja glup i neupotrebljiv, ali meni jednostavno nikad u životu nije palo na pamet da nešto negdi uzmen pa da onda mudro čekan da me zovnu iz tog dućana da to i platin. Ali zato se kod mene neko vrime uzimalo ko da dijelim mukti, a za plaćanje ko jebe. Ko je vidija platit?

Sve dok jednog dana nisan popizdija i stera sve u kurac. Prvo san primjetija da kad neko plati dug eto ti ga isti dan po novu robu i tako me vrti u krug misecima. Uvik plaća, a uvik dužan 2.000 kuna. Ili drugi tip kupaca: nema šanse da plati dok ga ne zovneš. Ili treći tip kupaca: tek kad mu jebeš milu majku nakon 20 poziva – e tek onda plati, ali posli opet dođe… Nemoš ga se riješit, ki Jehovin svjedok.

I tako san ja godinama, umisto da mi je glavna preokupacija bila posal i kako napredovati na stručnom planu, meni je posal bila sporedna rutina a glavna preokupacija i 50% radnog vrimena drkanje sa papirima i zivkanje debila.

Taj problem san ima u planu riješit jednom za svagda i jeba me pas san ga i riješija. Svaki debil je proša “proceduru”. Prvo bi ga tepija da plati (jer još onda dok san ja ima svoj microbiznis svi su plaćali prije ili kasnije, sad je to prošlo svršeno vrime), onda kad plati san ga čeka da dođe jer bi obično po plaćanju doša isti dan ili sutra po novu robu. E, onda bi lipo dobija predračun da uplati, pa kad plati može se vratit po robu.

– Šta je sad ovo, jeba te, otkad si ti priša na predračun nama starim strankama?
– Od danas.
– A zašto bi ja tebi plaća avansno i ja tebe kreditira?
– Zato šta san ja tebe kreditira tri godine i plaća si mi misec-dva dana nakon šta bi dobija robu, a od danas ćeš platit i dobićeš robu za dan-dva. Još uvik san 30 puta brži od tebe u ispunjavanju svojih obaveza i zato ne seri nego plati.

I bogami je upalilo, moja logika je bila neoboriva. Naravno, ovo se nije na sve odnosilo, većina je plaćala unutar 7 dana i avansi su bili samo za debile, ali s obzirom na marže u informatici ako od 20 laptopa samo jedan te izjebe, onda ti je za kurac cila rađa.

I tako u tim mojim previranjima i poravnavanjima ostalo mi je još samo jedno računalo za naplatit u jednoj maloj firmici, iznos nekih 5.000 kn.

I kako je ta priča išla?

Jadan ti san ja, ka će mi platit uzeli su prije 4-5 miseci. Ma znan ja da će platit, samo kada? I dok san ja tako opterećiva svoje moždano deblo negativnim neuronskim impulsima od uplate ni u. O, majke vam ga nabijem u pičić, naću ja načina da vas sjeben. Međutim, kurac prošlo još misec dana, dakle skoro 6 miseci od kupnje, a love nema pa nema. Nisan ih baš ni davija na telefon… eto nebitno zašto, ali nisan.

I ništa, ja se već pomirija da san izginija tih 5 iljada kuna, kadli meni padne na pamet spasonosna ideja. Čekaj budalo, pa ta firma se nekin kurcon bavi… šta ja nebi kod njih napravija isto toliko inkasa pa da se poravnamo, neću vit novce, ali bar da nekako izvučen ako ne novce a ono bar protuvrijednost u njihovoj djelatnosti.

U tom trenutku dok san tako razmišljao spoznao sam da sam genijalac… za popizdit.

Ta firma se bavila pružanjem usluga … nećemo reći kojim, ali evo za priču recimo da se radilo o oslikavanju vozila. I tako ja genijalac sidnen i u Wordu nako iz glave napišen nekakav zahtjev za ponudom. Ko fol, ono, ja bi volija da mi vaš stručni tim osmisli dizajn reklame moje firme, a potom da mi drugi vaš stručni tim zalijepi taj cetifix pazeći pritom da mi ne sjebe koncepciju vozila i vidno polje.

Nakon šta san mudro taj dokument propustija kroz fax, nije prošlo uru vrimena zove rođo.

– E, di si, šta ima?
– A evo dobro, radi se…
– Čuj, moga si dovest auto da mi to vidimo i izmirimo.
– Ma nema se tu šta mirit, to ti je Twingo, dug je tolko i tolko…
– Ma samo ti dođi pa da mi to kvalitetno odradimo.

Šta ću, spizdilo me, mora san otić tamo glumit gljivu. Ovi se uvatija toga u pičku materinu, izvadija puste prospekte, ubija me 2 ure. Žena me 5 puta zvala da se ručak oladija i da kako san joj to moga napravit, nisan javija da neću doć pa je i ona ila ladno…

I tako napokon ovaj rođo završija svoju litaniju i ja se spreman lagano napustit mjesto zločina.

– Ništa, evo mi sad imamo sve parametre pa ću ti ja sutra poslat ponudu.
– OK, nema problema
– E, i zaboravija san ti reć, jutros san ti platija onaj kompjuter, skužaj bili smo malo u kurcu.

O, jeben te živote da te jeben, jeben te nestrpljivog, pa jesi moga pričekat još jedan dan, a ne se vako bacat naglavu u plićak i maltretirat čovika 2 ure da ti napravi ponudu?

Šta ću, sutra čovik uredno posla ponudu, ja na 100 muka. Kako sad da ga ufino odjeben, a da ne obisi nos ili još gore, da ne skuži da san doša ki kurva po ponudu samo zato da provan iskamčit neku protuvrijednost za svoj šugavi kompjuter? Šta san više razmišlja veće su mi gluposti padale na pamet i na kraju san mudro zaključija da je najbolje pravit se blesav i čekat da on zove, pa ako zovne i pita šta je s ponudon valjda će mi neko ukazanje past…

Međutim, stvar se riješila sama od sebe: čovik nikad nije zva. Očito je i sam skužija da san u trenutku posvemašnjeg očaja tija bar nešto izvuć nazad samo, eto, posralo me da mi je čmar baš to jutro platija.