123 Kafena je zemlja

Kažu da je samoubojstvo najiskreniji oblik samokritike. Pitam ja vas: “Koji je najiskreniji oblik prodaje?”

Nikidan pričan sa prijateljem i kaže on meni: “Jeba te konj, čudi me da još nisi napisa na blog ka san … ” – “U, jeba te grk, kako san to moga zaboravit?”

Kako neću zaboravit ka je to bilo prije više od 10 godina… puno više od 10.

E sad, budući da me je na ovaj događaj podsjetija izravni sudionik istog, razumljivo je svima, pa čak i onima koji koji su na referendumu za Evropu zaokružili DA, da nesmin upotrebljavati izraze tipa “debil” , “budala” , “glupan” , “zajeba san ga” , “ispa je glup” itd itd.

Enivej, u ta zlatna vrimena kad smo žena i ja mogli ić na večeru od zarade na prodaji CD čitača, doša moj prijo kupiti laptop. Naravno da se podrazumijeva da će laptop kupiti kod mene, ne zbog toga šta ću mu ja dati najbolju cijenu, čak dapače oderaću ga ko zeca, nego zbog toga šta ako u njegovom stanu utepim koji novi neautorizirani komad hardvera koji nije kupija kod mene spreman sam mu demolirati njegov habitat. Budući da je to činjenica koje je moj prijo itekako bija svjestan, nije mu baš puno preostalo nego doći kod mene i napraviti posal.

Kako bi lakše skužili koji je laptop izabra, red je da kažen koju besidu o tome kakav je moj prijo tip kupca. Ne pita puno za cijenu, razumljivo je da mu nemoš prodat muda za rodakve, nije glup, dapače izuzetnih je intelektualnih sposobnosti, nego jednostavno želi imati vrhunski komad hardvera.

Čisto usporedbe radi, prvi MMX procesor koji san ikad proda je bija njegov 200MMX. U vrime kad san ja ima 16 MB RAM-a on je ima 128. U vrime kad je on snima doma CD-ove na svome Philips CDD 2600 SCSI snimaču, većina vas seljaka je bacala kamenja na vlak i vikala “Gvozdeni konj”.

Radi se o čovjeku kojemu je full-tower kućište bilo i ostalo standard, a bilo šta ispod Macase-a je smatra teškom herezom.
Životna filozofija mu je “Spojit sve na sve”, a kad nas dva spajamo neke žice teško mi je skužit njegov tok misli tako da mi uvik kaže: “Ne diraj ništa, ne pitaj ništa, samo zapamti – kafena je zemlja”.
Kao i svi normalni ljudi i on za sve živo i neživo koristi uvik isti password, koji ja naravno znan, i koji glasi … je, baš ću ga s vama budalama podilit.

Zbog ovog spajanja “svega na sve” vjerojatno će mu žena jedan dan okinit jaja jer svaki put nakon sređivanja i renoviranja stana nakon par dana osvane neka kanalica na zidu.
“Šta je ovo?” – “Jebi ga, zaboravija san provuć kabel između DVD-a i projektora.”

I, da ne duljin više, nako malo mi ćirnemo kakvih laptopa ima i prika moj izabere laptop od 24.000 kn. Da se mi razumimo, to je bilo skupo, ali ne toliko koliko je mlađarija kojoj sjećanje najdalje seže u Windows Vistu pomislila, tadašnja standardna cijena laptopa je bila oko 15-18 iljada kuna.

Velin ja njemu: “Daj nemoj me jebat, neš mi valjda sad reć da ćeš iskeširat 24 iljade kuna za laptop?” – “Nisan popizdija, naravno da neću, digniću kredit.” Moran biti iskren pa priznati da mi je ova druga opcija bila još nenormalnija, ali tko sam ja da sudim?

Sutradan oša moj prijo u banku po kredu za svoju novu igračku, međutim vratio se podvijena repa.

– Šta je bilo?
– Nedaju.
– Kako nedaju jeba in bog mate.
– Daju, ali triban imat jamca.
– Hm…
– Hm…
– I diš sad nać jamca jadan ti li si?
– Znaš šta mi je palo na pamet? Ako…
– Molin te nemoj više ništa govorit. Biću ti jamac.

Eto. Čisto sumnjam da je iko ikada nešto proda i bija istovremeno kupcu jamac za to… osim mene starog asa.