126 Cepanje stidne dlake

Život je tako jednostavan. Međutim, neki ljudi iz nekog nepoznatog razloga tu jednostavnost kompliciraju do boli. Do tolike boli da se to kompliciranje u stručnoj literaturi naziva “Cepanje stidne dlake”.

Oduvik mi je išla na kurac ekipa koja bi u restoranima znala reć: “Eeee, vidi se da je ova orada divlja, vidi se da nije iz uzgoja.” Ili još gori su mi oni koji mislu da su pametna gospoda kad seru: “Ovo mi je vino malo suho, bolje mi je bio ono nikidan”. Inače, općenito smatram da je biti gurman jedna od najnegativnijih, najegoističnijih i najhedonističnijih osobina koje čovik može imati.

Jednostavno mi je nepojmljivo toliko energije, novaca, goriva, filozofiranja potrošiti u šta? U nešto šta će za par sati biti govno i pišaka.

Sad kad smo dali definiciju cepanja stidnih dlaka mogli bi malo promotriti kakva je situacija u raznim djelatnostima ljudskog roda te objasniti problematiku na način da shvate i oni koji se još nisu ispisali iz HDZ-a.

Autoindustrija

Normalna osoba, kao šta san naprimjer ja, kad dođe u autosalon upita kolko auto ima konja, kolko troši, mogul napravt đir i kolko gušta. Normalnoj osobi je to dosta. Sapete gospoje obično još pitaju pošto branik i retrovizor jer podrazumijeva se da je to njima potrošni materijal. Mislim da se podrazumijeva da pričamo o benzincima. Benzin je za vožnju, a dizel za grijanje.

Pretpostavimo da cepač stidne dlake dođe u autosalon kupiti vozilo, komada jedan.

Zakon logike nalaže da cepač stidne dlake triba postaviti sljedeća pitanja:

1 – Ko je proizvođač brave od gepeka?
2 – Koja je tvrdoća lima haube po Rockwellovoj skali?
3 – Koliki je hod klipa u 2.0 motoru?

Zakon logike nalaže, međutim cepači stidnih dlaka to ne naprave. Zašto? Zato jer znaju da su to tolike pizdarije da bi, ako ih neko čuje da to pitaju, mogli ispast bolesni u glavu.

Modna industrija

Normalna osoba, kao šta san naprimjer ja, kad dođe u butik kaže tetki: “Dobar dan, tribaju mi rebatinke, klasični kroj”. Tetka me skenira (skeniran i ja nju) i odma zna koji broj nosin, koju boju (špricane ne dolaze u obzir) i kad vidi moju glupu facu odma zna da san klasičar starog kova i da mi ne može uvalit “na mrkvu”, “na Bay City Rollers” ili “na Rokere s Moravu”.

S druge strane, peder kad dođe u butik preserava se do zadnje decimale broja “e”, sve u stilu: “Joj maco, daj mi neke hlačice onak znaš, malo retro al da ipak mi istaknu struk i moje guzičice”, ali ipak ne cepa stidne dlake.

A sad pretpostavimo da cepač stidne dlake dođe u butik kupiti jaketu, komada jedan.

Zakon logike nalaže da cepač stidne dlake triba postaviti sljedeća pitanja:

1 – Koliki je faktor rastezljivosti rukava ako se opere u Arielu, a koliki u Persilu?
2 – Koliko rezervnih botuna dobijen i pošto inače jedan taj botun gušta?
3 – Da li su osnova i potka po kutem od 90 i ako nisu zašto?

Zakon logike nalaže, međutim cepači stidnih dlaka to ne naprave. Zašto? Zato jer znaju da su to tolike pizdarije da bi, ako ih neko čuje da to pitaju, mogli ispast bolesni u glavu.

Informatika

Normalna osoba, kao šta je naprimjer muž od nevjeste moje majke, kad kupuje računalo kaže: “Dobar dan, trebam računalo (ili noutbukić) za čitanje bloga informatičara starog kova i za gledanje divx-a”. I bude najbolje šta je moguće uslužen i dobije najbolju moguću stvar za optimalni iznos, drugim riječima “best buy”.

S druge, pak, strane ekonomist kad kupuje računalo uvik pita “Dajte mi kompjuter za računanje kamata, ovrha i tečajnih razlika po mogućnosti ako imate Pentium 60, onaj sa bug-om”. Međutim, iako im fali popriličan broj dasaka u glavi, čim su postali ekonomisti, ipak ekonomiste ne možemo staviti u cepače stidnih dlaka.

E sad, nećemo pretpostaviti šta bi cepači stidnih dlaka pitali u informatičkom dućanu, ali se boje pitati da ne ispadnu bolesni u glavu – već ćemo napisati šta su cepači stidnih dlaka pitali u informatičkom dućanu računajući kako su pritom ispali iskusni kupci koji “se razumu u kompjutore” i kako su dali do znanja “nemoš ti mene zajebat ka ja znan više od tebe” – a u biti su ispali stvarno bolesnici nakon čijeg izlaska iz informatičke butige je osoblje odahnulo, prestalo zavrčat očima, a nepušači su propušili i to Drinu bez filtera.

– Koliko ovaj monitor ima milisekundi?
– Mislite na gray to gray ili cijeli val?
– Da.

– Stavi mi radije RAM na 1600 nego na 1333 da mi PC brže radi. I to Kingmax, jes čuja?
– Mislite Kingston?
– E, taj.

– Jel panele za ove monitore radi Mitsubishi ili LG? Znate, Mitsubishi je bolji…
– Mitsubishi.
– E, njega ću uzet.

– Jel ima neki kvalitetniji strujni kabel… znate, onako opleteni kao za high-end pojačala?
– Nema, imamo samo obični strujni kabel za 15 kuna.
– Jebemu… šta ću sad?
– Pa nema vam to baš neke veze…
– Kako nema, e moj momak, da ti samo znaš koliko ima.

– Jel ova ploča ima solid state kondenzatore?
– Ima.
– Koje?
– Foxconn kod kontrolera napona i Fairchild Semconductors kod chipseta.
– Hm…
– Nije dobro?
– Pa, više bi volija da je ITG, ali kad nema ništa onda, uzeću to šta ima.

Svi ovi ljudi su kupovali najobičniji PC s kojim će surfat, gledati .jpeg-e i .divx-e, ali prosto je nevjerojatna činjenica da je informatika megamagnet za cepanje stidnih dlaka do nanometarskih veličina.

Srića je šta svaki pravi informatičar postavi minsko polje u butigu tako da cepač čim uđe i zine, odma aktivira jednu odskočno-rasprskavajuću.