130 Prosipanje pameti

Drago nam je svima kad vatrogasci dođu za 12 sekundi na požarište. Isto tako nam je drago svima kad hitna pomoć dođe za 8 sekundi na misto nesreće. A najdraže nam je kad viknemo “U pomoć, pljačkaju me” a milicajac se stvori za 2 sekunde i kaže napadaču pendrekom po kostima “Jeli, druže, šta to radiš? Ostavi čoveka!”

A još nam je od svega toga skupa najdraže, kad ljudi obave posal, jest činjenica šta nam je to mukti, džaba, lišo bez punta. Jel to moćno, a? Ljudi se školovali puste godine, imaju pun kurac opreme, potrošili pun kurac goriva, plaćaju puste prostorije, došli na lice mista, obavili posal i ošli ča bez da je iko od njih ikome uručija bilo kakav račun.

I sad se može neka individua, koja je taman pala s Marsa, pozvat na Zakon logike i pitat: “Pa ko je, bre, sve to platio?”
Odgovor glasi: obrtnici i mali poduzetnici, svi mi radni ljudi kojima se od plaće okida za razna državna davanja, firme di radimo plaćaju porez, i djelatnosti di trošimo svoje novce također plaćaju porez.

Angine

Tribalo mom starijem mladunčetu vadit angine. Da sad ne objašnjavan pojam vađenja angina, smatram da svi, pa čak i oni koji su kupili original CD od Mladena Burnaća, znaju o čemu se radi. Dakle, meni nekako tlaka sad vodit maloga u doktora, pa tamo procedura, pa triba dite ostavit da leži tu dan-dva, pa na kraju ima tu i troška… itd.

Meni, kao starom iskusnom genijalcu pala na pamet spasonosna ideja. Lipo san reka malome: “Slušaj sine, lež ti kuć, iđe čaća jedan tren trknt do doktora da ga nešto pitan”.

Uša ja kod doktora: “Doktore, tribalo bi malome izvadt angine pa san vas doša pitat, iman kuć u alatu kombinirke, kargu, kacavidu i cvikcange. Recite mi jel triba na nešto pripazit kad mu buden vadija angine, u stvari mogul ja malo bit tu kod vas da vidin kako vi vadite angine onome mulcu u hodniku?”

Doktor, naravno ljubazni i uglađeni gospodin, veoma simpatetičan sa mojim problemom me ljubazno prima: “Da, da gospodine, nema problema sad ću vam ja objasniti kako se vade angine, samo će vam kući još tribati šaldadur, nema veze šta san ja iša 10 godina u školu svatićete vi to brzo, bolje da vas ja podučin nego da idete sami vidit na youtube, da van se dite ne pati”.

Šta da kažen… izvadija ja malome angine, nije ni osjetija.

Žalba

Bili mi prije 5-6 subota doli na rivi u jednom kafiću. I, nako mi pijemo i došla neka ekipa stol do nas i počeli se kurčit ono nešto u stilu da su Iron Maiden i Metallica najbolje grupe na svitu i još neke nepoznate počeli nabrajat tipa Rolling Stones, Deep Purple, Led Zeppelin, Kraftwerk… šta ja znan. Normalno, ja i moji jarani odma ih uvatili u đir da su u kurcu oni i njihov izbor glazbe i još smo im rekli da kako te grupe mogu valjat kurcu vode, a non stop snimaju pisme i nikad ništa od njih.

A mi, kao slušači glazbe starog kova, svi odreda vlasnici Sonus Faber zvučnika i Thorens Reference gramofona, odma smo im dali do znanja da je jedini i istinski glazbeni velikan Frano Lasić ter smo im kao materijalni dokaz podastrijeli činjenicu da je navedena individua sa samo jednom pjesmom uspjela riješiti cijelu svoju životnu egzistenciju… dok mu radni narod plaća doprinose. A ne ki ovi drogeraši miljun pisama. I još budale sami sebi plaćaju radni staž.

I, malo po malo počele letat čaše, pa boce i pepeljare i na kraju katrige. Sorili smo lokal u papar. Jebi ga sad, privelo nas i sudac za prekršaje nam odrapija svakom od nas po 5.000 kuna za remećenje javnog reda i mira plus šta moramo platit štetu u kafiću.

Jebemu mater znan da san se zaletija, ali ne mogu se kontrolirat kad mi se neko u Franu Lasića dirne.

Uglavnom, na presudu se mogu žalit u roku od 8 dana i budući da ne znan pisat žalbe oša san do prvog advokata u gradu. Uša ja kod čovika, kancelarija od masivnog drva, tetka u prednjoj kancelariji dala sokić, priguzičio u kožnu fotelju.

Pita advokat šta triban. “A šta da van kažen šjor advokat, taka i taka stvar, triban napisat žalbu pa san mislija pošto nisan to nikad radija da mi vi pokažete kako se to radi, eventualno ako mi možete kopirat 2-3 ili mi ih poslat na e-mail.”
Advokat, inače vrlo ljubazan čovik, odma mi je izaša u susret i kopira mac papira i još mi posla 3-4 šprance na e-mail tako da san ima doma samo prominit ime, adresu i broj slučaja i isprintat.

Jeba te grk, srića da san naletija na normalnog čovika, moga san na neku pederčinu koja bi me oderala za vaku stvar bar 100 Eura.

Naravno, ovo su hipotetske priče, a ono šta bi se u stvarnosti dogodilo je to da bi doktor stisnija tajni botun ispod stola i nastavija s menom ljubazno pričati, a onda bi došla 2 neandertalca obučena u veštit medicinskog brata i institucionalizirali bi me na podulji vremenski podeok.

Isto tako bi mi ljubazni advokat uručija tužbu za nadriodvjetništvo ter bi proveja slijedećih 27 godina otplaćujući kaznu i njegovu “duševnu bol”.

Međutim, ma koliko se ja zajebava sa ovim gori pričama ipak nikom normalnom neće past na pamet da ide u neku radnju tipa doktor i pita da mu objasni kako se noga amputira ili kod advokata da ga nauči kako se mukti rastavit od žene. Iz čega prema Zakonu logike proizilazi činjenica da ljudi cijene ta zanimanja i sa strahopoštovanjem im se odnose. Ne žele se puno mišat u te stvari, već žele da to odradi profesionalac i da oni to plate.

Pa koji kurac onda se isto tako ne ponašaju i prema informatičarima? Nikako mi nije jasno kako to svi živi misle da bi mogli sami instalirat operativni sustav, a ne znaju niti šta je to, niti podesit BIOS da se sistem diže s CD-a.
Zašto svaki dan dolaze ljudi u radnju bez računala nešto pitat? Kolko bi jedan informatičar triba objašnjavat slučajnom prolazniku-namjerniku kako da instalira windowse ili da otkrije jeli RAM, disk ili ploča samo zato jer je ovaj uša u radnju, pa je samim tim stranka?

Lako to šta oni dolazu pitat, brzo ja to odjeben, ali kojih napora ima. Evo jedne situacije od nikidan.

– Dobar dan, nešto bi vas pita.
– Izvolite.
– Iman problema, … smrzaje … plavi ekran … , šta bi to moglo bit?
– Čujte šjor, vrlo je teško i nezahvalno davati dijagnostiku na daljinu. Tribali bi donit kompjuter pa da vidimo.
– Ma nebi ja nosija, bolje vi meni recite šta je pa ću ja to sam napravit.
– Gospodine mi živimo od toga šta popravljamo kompjutere.
– A dobro, ništa onda kad ste takvi.

Nikako mi nije jasno koji je to mentalni sklop u ljudskoj glavi, pazi ovo: jeba te konj, svi živi bi instalirali operativne sustave, radili mreže, programirali kućne financije u Excelu, minjali napajanja i memorije, a NIKO ŽIV ne bi tija spojit kafenu na kafenu, plavu na plavu i masu na masu u razvodnoj kutiji nego zovu električara. Svaka čast električarima, ali mislin da bi ovaj navedeni posal iz njihovog rejona moga bit problem samo bivšim radnicima pilane koji imaju ukupno 3 prsta na 2 ruke i daltonistima koji vidu crno-bilo u rezoluciji 320 x 200.

Svi bi tili bit informatičari-serviseri-programeri, i još ta bezobraština ide to te mire da svaki dan iman bar jedan telefonski poziv di neko davi po ure da mu nešto objasnim kako se šta radi i svaki dan dođe bar jedan “wannabe mali o’tete” da mu objasnin šta bi to moglo bit šta jebe njegov kompjuter i šta da napravi.

Koji to bršljan nama informatičarima raste iz ušiju koji našoj okolini daje signale da mi želimo prosipati pamet, odavati majstorske i serviserske finte svakoj budali koja bane na vrata?

Zašto je toliko tešto platiti 100-200 kn stručnjaku da detektira i otkloni kvar na sofisticiranom uređaju od nekoliko stotina miljuna tranzistora kao šta je kompjuter, a tako lako iskeširat 500 kn za jedan list A4 na kojem piše “Druže sudija nisam kriv, nisam vidija znak Zabranjeno parkiranje jer je narasta grm priko njega”?

Ljudi, pustite nas da radimo svoj posal i dajte da zaradimo, dajte da bar dio zarade ode i ovoj kurčevoj državi kroz porez. Nemojte puno pitat ni informatičare ni doktore ni advokate ni električare kako ovo ni kako ono, jer će se na kraju dogodit da će svi stavit ključ u bravu i rezultat će bit da će nekom planit kuća i neće mu imat ko doć jer je vatrogasni kamion na rezervi pa ćete reć “Jeba te koja je ovo država, sve su opljačkali”.