139 Di je tipka?

Ovo je prvi događaj na ovom blogu koji se nije dogodija meni niti sam sudionik istog, već mi ga je ispriča prijatelj. Odavno. Ima najmanje 16-17 godina. Reka san mu “Aj, jeba te konj, mogas napisat ono ka te je zva…” – “A nebi ja to, aj ti, tiš to bolje”.

Šta ću, šteta je da ovaj događaj ostane zarobljen u prostorvremenu ranih devedesetih pa san odlučija ipak, uz odobrenje vlasnika kopirajta, napisati post u prvom licu jednine – dakle umisto ove netalentirane lijenčine, moga frenda, ali nesumnjivog stručnjaka za informatiku, VPN tunele braće Žužul i SQL upite na koje odgovore nema ni Andrija Hebrang.

U vrime kad san se ja bavija kompjuterima, prodava ih, instalira, editira config.sys i autoexec.bat, čovjek koja je sam sebe prozva “informatičarem starog kova” još nije zna utakat kompjuter u struju.

Internet je bija toliko malen da je cili moga funkcionirat priko jednog 48portnog switcha, a ljudi koji su pisali programe su bili živi bogovi. Svaki programer kad bi ujutro doša na posal na vratima bi ga dočeka vlasnik firme osobno i zahvalija mu se šta je doša na posal, žena od vlasnika bi ga već čekala unutra sa skuvanon kavon i baškoton, a ostalo pomoćno osoblje je stalo u stavu “mirno” čekajući živu božju riječ koja bi obično bila “Ajmo, šta je ovo ode? Kastaš.”

Hardveraši, kao informatičko osoblje, nisu postojali iz jednog jako jednostavnog razloga: kompjuteri se nisu hardverski kvarili jer tvrtka JNC još nije bila osnovana. Hardveraši su postojali kao kičmatrans jer neko je triba kompjutere odnit do korisnika i montirat.

Dakle, jedini uzrok problema oko rada na računalu je bija bug u softveru (drugim riječima programer bi nešto zajeba) ili bi korisnik nešto ispizdija ili izbrisa. S obzirom da su programeri bili direktni potomci Zeusa i Here, a i Microsoft je bila tek omanja softverska tvrtka sa neznatnom tržišnim udjelom, prema Zakonu logike ispada da je korisnik bija uvik kriv za svaki kompjuterski škerac.

I, stvarno, korisnik je toga bija svjestan i radije je zva stručnjaka kad nešto nebi zna nego da sam štogod zasere. Triba li uopće napominjat da je korisnik zva za apsolutno svaku pizdariju?

Većina njih je zvala zbog “Kad ugasin kompjuter triban li ugasit i monitor?” ili “Daj mi još jedan put reci, zaboravija san, koje je ono slovo za disketu?” Naravno, radilo se o slovu “A”.

Jednom prilikom san montira kompjuter u jednu malu firmu. Gazda, kao svaki pravi hrvatski gazda, se razumija samo u Mercedese, a za operatera računala je postavija svog zeta ispod čije slike u Velikoj enciklopediji ljudskog roda piše “Zbunjol”.

Krv san propiša i bodljikavu žicu san sra dok san donekle uspija tom tudumu objasnit kako se kompjuter pali i gasi i kako se unose podaci. I, aj, nakon nekog vrimena ja se ponada da se stvar zakotrljala, da će sam od sada uspit radit na računalu dok me nije jedan dan nazva i pita:

– A di se na tastaturi nalazi slovo NJ ?
– Pa ukucaš N i J.
– Kako? A,da, tako je, baš ti fala.

Iako je bilo za očekivat, nikad nije zva i pita di je LJ.