165 Škveranin Mate

Do prije nekoliko dana apsolutno najgluplja stvar na planeti koju je čovjek mogao napraviti je bila garaža. Zastanimo na trenutak i razmislimo u skladu sa Zakonom logike: potrošiti vrijeme, novac, znanje, trud, materijal i telefon da bi napravija šta? Kuću u kojoj će spavati auto? I istovremeno reći: “Kurac ću ja mom sinu radit kuću, nek se sam muči pa će bolje cijenit, nije ni men moj ćaća napravija nego sam se sam mučija…”

Do prije nekoliko dana…

A od prije nekoliko dana?

Da bi što kvalitetnije objasnili današnji izrijek trebamo prvo objasniti neke pojmove, i to na način da shvate i čak oni koji odluke donose na osnovu debljine fete u Excel piti.

Dakle, za početak izrecimo još jednu smjelu tvrdnju: apsolutno cjelokupno gospodarstvo planeta Zemlje ovisi o WAF faktoru. Naravno, većini čitatelja ekonomske vjeroispovjesti je ovo šta san napisa u prethodnoj rečenici isti kurac ki da san da počasnom doktoru znanosti presvijetlom i uzoritom Zataškavatelju Djecoguzitelja da provjeri da li je ispravan dokaz Fermatovog posljednjeg teorema, a on kaže: “Hans?”

WAF je Woman Acceptance Factor odnosno “Oće li me žena jebat u mozak zbog ovih Sonus Faber zvučnika piano black, a koltrine su smeđe?” Premda se ovaj faktor koristi primarno u audiofilskom svijetu, živo me zanima smi li neki čobsi kupiti “okaša” ako mu je žena rekla da bi ona “rađe bembaru, ima lipše felge”.

Sve u svemu, nećemo puno pogriješiti ako priznamo da možemo mi pizditi kolko nas volja u kafiću il na dzogu, ali ako žena kaže da joj se više sviđa Kia Sportage od Scenica, zakurac ti je cila rađa. Iz svega ovoga slijedi da proizvođači svega i svačega, prilikom proizvodnje smeća kojeg nam prodaju, imaju na pameti tri osnovne stvari:

1 – da proizvod izgleda tako da ga ženke žele

2 – da proizvod bude dovoljno kvalitetan da mužjaci ne seru da je to smeće

3 – da proizvod bude dovoljno nekvalitetan da rikne taman kad kupac zaboravi kad ga je kupija, kako bi pomislija: “Jeba te, dobar je ovaj Vivax, dobro je i radija kolko san ga platija…”

E, sad, sve gori navedeno vridi za neki kurac koji platiš pa odneseš u saketu kući. Međutim ima kuraca koje platiš, dakle kupiš, i ne odneseš kući nego se negdi zapiše “Šime je kupija 2/1000 firme Goldun d.o.o. i od danas na svakih iljadu kuna šta ih firma Goldun d.o.o. zaradi dvi kune idu Šimi.”
Evidentno je da mali dioničar Šime automatski odbacuje crkveni nauk koji kaže “Ćeraj Mićo do jaja” i postaje najveći zagovornik nauka “Obuci Miću da ne nazebe i da ne pokupi triper”

Objasnimo pojam dionice na način da stvarno svate čak i oni koji misle da je dionica udaljenost između Pariza i Dakra.

Objasnimo pojam dionice na način da kad jednog dana neki profesor ekonomije bude čita ovaj post kaže: “Jeba te grk, šta je pametan ovaj informatičar, viš moga bi ja ovo prepisat i stavit u skriptu, možda prolaznost bude veća od 3,14%”

Pretpostavimo da postoji neka firma, proizvođač nečega, recimo… klanfi. Dakle, ljudi kupuju sirovinu od koje strojnom obradom na kraju izađe jedna lipa, korisna, kvalitetna, OPIPLJIVA klanfa. Kad je gazda krenija u posal prvo su on i sin tukli macon od 5 kili po tondinu u morši i radili klanfe ručno.
Onda su zaradili teke novaca, ali nisu ki ostatak čobanluka odma zvali rođu u Minken “Alo, Jure, nu dotraj kojeg godišnjaka, al’ da ima felge i kožu, jes čuja, i nemoj da ima koji grafun jebat bog mate dobro gledaj”.

Od zarade su kupili još alata i strojeva i zaposlili sve seoske momke koji su svoj dotadašnji outfit kožna jaketa s resama, štofane gaće i kopačke zaminili šporkin trlišon i cokulama. Posal se i dalje razvija i gazda i sin su odlučili da se iz garaže primistu u novu radionicu van sela, ionako se nevista puno mišala u posal “Ja mislin da bi moj Ive triba manje radit jer je on gazdin sin, a više mene vodat po gradu i dućanin”.

U novoj radioni posal je gorija još i više i gazda je vidija da više neće moć stizat isporučivat narudžbe ako ne proširi radionu i zaposli sve momke iz susjednih sela. I zato je gazda odlučija napravit još jednu radionu, ali pun kurac veću, radionu koja se zove tvornička hala. Međutim, gazda nije ima dovoljno novaca, ne zato šta nije uštedija nego zato šta je nevista, koja je do jučer čuvala ovce i davala kezmadi mekinja, svakih 3-4 miseca kupovala novog Golfa dizela da se vidi da se ima.

I zato je gazda oša u banku i pita ljude u crnom da mu dadu 5-6 miljuna novaca. Ljudi u crnom su mu dali, ali su mu rekli: “Daćemo ti 6 miljuna, al ćeš nam vratit 9, i to na 5 godina.” Šta će, jadan čovik, prista. Napravija gazda tvorničku halu i udri junački. Nije moga iščekat dan ka će tih 5 godina proć da skine s kurca ljude u crnom i kad je napokon platija 60-u ratu napravija je dernek koji i danas pamte unuci ljudi koji su bili prisutni i unuci janjaca koji su položili svoj život na oltar napretka tog krševitog kraja.

Nakon nekog vrimena posal je polako ponovo rasta i gazda i sin Ive su odlučili da bi tribalo napravit još jednu halu. Narudžbe su se gomilale i ako nisu tili da in neko drugi uzme dio tržišta kojeg su godinama stvarali tribalo se ponovo širit. I tako su gazda i sin Ive sili za stol. Nakon šta je nevista stavila dva žmula vina, njih dva su prodivanili.

“Tribalo bi još jednu halu napravit.” – “Nećemo imat dovoljno keša, kupili smo dosta strojeva, napunili smo sva skladišta sirovinom i kupili smo svakom radniku 3 para radne robe i postola. A i ona tvoja, jeba joj bog mate, potrošila bi dotu svete Ane.” – “A znan, ništa, otićemo opet u banku.” – “Nemoj, tako ti isukrsta, oderali su nas prošli put, nismo dali povišicu skoro dvi godine zbog kamata, mora postojat drugi način za doć do novaca.” – “A da prodamo dil firme? Dobićemo novaca, a firma će opet biti naša.” – “Kako to misliš?” – “Lipo, podilićemo firmu na 100 dilova, 75 ćemo ostaviti sebi, a 25 ćemo prodati. Dobićemo novce, samo šta ćemo ubuduće kvarat zarade davat onome ko kupi kvarat firme, a pošto ćemo imat više od pola mi ćemo i dalje sve odlučivat. S vrimenon možemo, kad zaradimo, opet otkupit nazad tih 25%, a i ne moramo.” – “A bolje i to nego imat posla s bankama.”

I tako je nastala dionica. Dionica firme koja je rasla, koja je postojala godinama, koja je imala opipljiv proizvod na tržištu, koja je imala ime, koja je imala ugovorene poslove, koja je imala strojeva i objekata u vridnosti puno miljuna novaca.

Tih 25 dilova gazdine firme kupilo je zajedno 10 ljudi. Svaki od tih ljudi kupija je 2,5% gazdine firme zato jer je virova da će tako zadržati vrijednost novcu, zato jer je zna da je korisnije da svojim novcem omogući stvaranje novih radnih mista nego da pederski bankari knjiže puste tuđe miljune u svojoj aktivi i isplaćuju miljunske bonuse, zato jer je volija gazdu koji je dozvoljava da radnik puši kraj stroja i na koncu konca zato jer je osigura izvor prihoda dok god ima u vlasništvu taj udio u gazdinoj firmi ili dok, nedaj bože ni vraže, gazda ne propadne pa ne ostane i bez para i bez prihoda.

Ono šta je zanimljivo je činjenica da niko od ovih 10 ljudi nije kupija gazdine dionice zato da ih preproda i brzinski zaradi kruha bez motike, a ono šta je definitivno najzanimljivije u ciloj priči je podatak da niko od ovih 10 ljudi nije razmišlja o pojmu “koliko vridi ova jedna dionica kojih ja iman dvi ipo?”
Svak je razmišlja: “Iman nešto love sa strane, daću gazdi, gazda će mi plaćat dio zarade dok god je firme, a ako mi dopizdi ponudiću mu da mi vrati lovu i prestane plaćat zaradu. A ako gazda propadne, uvik ima vridnosti strojeva i objekata koji se mogu prodat.”

Cila ova priča je jedan idealan slučaj bez tumornog tkiva koji je širem puku poznat kao ekonomist, bankar, odvjetnik, broker, burza, IPO, index, pad, rast, provizija, preprodaj, zaradi, izgubi, čekaj, ne čekaj itd.

Uvođenjem ovih pojmova u gornju priču cila radnja se toliko komplicira da je to za popizdit. Rješavanje eliptičnih integrala ravno je spajanju igračke iz kinder jaja u odnosu na pravila burze, a sve s ciljem da se izmuzu teško zarađene pare neukom i lapoguznom puku.
Dionice su odjednom postale same sebi svrha, dobivaju kojekakve početne vrijednosti bez da je iko iti pogleda di je zid, a kamoli udrija glavom u njega. Uvode se izrazi o kojima svi veleumno razglabaju, a u biti niko živ blage veze nema šta oni znače, pa čak ni onaj šta ih je izmislija. Dionica je postala roba.

Ljudi kupuju dionice zato šta je to IN, zato jer smatraju da će ih prodat čim narastu 1% (pritom zaboravljajući na proviziju brokeru i ostalim krpeljima) kako bi se mogli kurčit da “Triba pratit burzu”. A ako kojim slučajem dionica potone onda “Zna san da će blago pasti, ali ovu dionicu nisan ni kupija da je prodan nego da je čuvan za budućnost” – Ma dobro, koga ti jebeš? Pa cila priča oko dionica danas na svitu postoji samo iz jednog razloga: da se od zemlje pa do kruha dođe bez motike. Ali to je nemoguće.

I za koji kurac san ja uopće sra o dionicama na blogu o informatici? Zato šta je prije nekoliko dana jedna, nazovimo je informatička, firma izašla na burzu sa svojim dionicama s namjerom da ih proda ljudima kako bi uprihodovala sredstva, a ljudi koji bi izrigali lovu proporcionalno postali vlasnici dijela te firme. Kako zgodno sročeno. Nema mista zajebu niti po milimetra. Kurac nema…

Dakle, za razliku od gazdine firme koja proizvodi klanfe, firma koja je odlučila prodati dio od sveukupnog broja dionica proizvodi… hm… bavi se… hm… poslovni partneri su im… hm… ima tradiciju dugu čak 90… mjeseci pizda im materina. Ime firme je Facebook.

Postoje od pretprošlog petka, ne proizvode ništa, ne bave se ničim, osim kompjutera na kojima rade i stolica na kojima sjede i nema neke opipljive vridnosti… a kažu ekonomisti da vridu 100 miljardi dolara.

Dakle, ja, neobrazovana i neotesana budala, ali budala koja je nekad davno položila diferencijalni račun i naučila razliku između loksodrome i ortodrome, se pitam jako jednostavno pitanje:

Ja napišen na Internet “Maloprije san se posra”, a moja žena napiše ispod toga “I opet si samo potega vodu, a četku nisi uzeja” i moj brat klikne “Sviđa mi se” i to sve skupa vridi 100 miljardi dolara?

Ma da sad onaj grm ispod balkona progovori i kaže “Ja sam bog, Bozanić je doktor znanosti, a fejs vridi 100 miljardi” ja bi mu reka “Ne seri”.
Ne postoji ta kvantna fluktuacija u Vaseljeni koja me može uvjerit da fejsbuk vridi više od 15$ koliko je plaćena domena.

Isto tako moran priznati da san bija duboko uvjeren da kad izađu na burzu, da im niko živ neće tit kupit dionice. Međutim, zajeba san se.
Koncentracija budala toliko je velika da su gušće raspoređeni nego racionalni brojevi na brojevnom pravcu. Jednostavno ne mogu virovat da je neko iša u to uložit novce… Koji sakeri.

Kako sad trenutno stoje stvari situacija je sljedeća: ekipa je prije nekoliko dana kupila dionice po 38$, sad vridu 28$, a neki “oprezni” ekonomisti i poznavatelji burze kažu da im je prava vrijednost negdi oko 9$. Ja na to kažen: “Ne da ne vridi 9$, nego ne vridi kurcu vode, ne vridi ni 9 čemernih hrvatskih lipa.”

Puno pametnih, školovanih i informiranih ljudi je kupilo dionice Facebook-a i popušilo kurčinu. I ne samo da mi ih nije ža, nego mi je toliko drago, toliko san sritan u tuđoj nesrići jer očito je da čovik nikako ne može naučit nego na najteži mogući način.

Za to vrime Škveranin Mate potrošija je 3 iljade kuna na veštu i dobija pičke za cili život. Praće mu posrane mudante, kupiće za njin smrdljive bičve i spremaće mu ručak idućih 50 godina, a jadni Mate nije ništa vidija dalje trliša i elektrode, a kamoli Excel pite.

Murphyjevo pravilo: moralno je nedopustivo ostaviti budalama njihov novac.

P.S. Nemoj slučajno da utepin koga da je u gugl upisa “klanfa”.