169 Oktansko ludilo

Nećemo puno pogriješiti ako kažemo da su za cjelokupni napredak čovječanstva zaslužni ljudi koji su postavljali prava pitanja. Pa su se tako u prošlosti ljudi pitali koliko ima do zvijezda, zašto štap ne baca sjenu itd. Volija bi znati koje je pitanje postavija čovik prije nego je prvi u povijesti pomuza kravu.

Nažalost, jedino pitanje koje je meni palo na pamet je: “Zašto san ja debil?”

Kako bi što je moguće bolje objasnija problematiku današnjeg posta poslužiću se inverznom podjelom 1 2a 2b i to na način da shvate i čak oni koji još uvik misle da će biti bolje. U podjeli 1 znači da ja obavljam uslugu ili rad, a 2 znači da se meni obavlja usluga ili rad i to 2a na meni lično i personalno, a 2b usluga ili rad se obavlja nad nekom stvari u mom vlasništu.

2b Francuska kvaliteta

Svi koji prate informatičara starog kova na fb pejđu pročitali status u kojem san napisa kako mi ga je odma prvi dan godišnjeg zabiberila s guza francuska limuzina turskog porijekla. Naime, sasvim je logično da ti se neko sranje s autom neće dogoditi taman kad si se parkira u garažu, nego 30 km od kuće u subotu navečer u 8 uri. Samo san taka botun od vozačkog cakla i caklo upalo u vrata i jebi ga sad.

Budući da san dobar sa doktorom renault znanosti, zakaza mi je pregled bez uputnice odma u nedilju ujtro u 10 uri u njegovoj ovlaštenoj garaži, koja izgleda ki da je neko rastaka Eiffelov toranj i bacija konstrukciju u nju. “Ajde uvezi ga unutra, neću na suncu radit.” – “Ama čovječe, ode ne može skuter uć.” – “Ajde jebi nedilju, ako ne znaš vozit daj meni da ga ja utiran.” – “Neka, neka, sam ću.”

I, dok je doktor tako ovlaštenim alatom rastakava vozačka vrata malo smo srali i na kraju kaže on “Aj ka si već doša daj da vidin triba li još šta napravit, ionako ti je tehnički u devetom misecu.” Šta da vam kažem, čovik se trudija 120% i stvarno je pregleda moju luksuznu limuzinu i zbog onoga zbog čega san doša i zbog onoga šta nisan ni zna da iman u auti.

2a Mandibula

Prije petnajstak dana mi se odlomija komadić jedne stare plombe. Logično je da je ovakva lijenčina poput mene odma pomislila: “Di baš sad kad iman ić na godišnji, sad ću potrošit dragocjeno slobodno vrime čekajući red.” Naravno da sirotinja kao ja ne ide kod fensi šmensi zubara na dogovoreni termin, nego na Dom zdravlja na socijalu čeka cilo popodne.

I, kad san napokon (čuj mene, napokon, molija san boga u čekaoni da me neko pita “mogul priko reda, boli me?”) sija u stolicu veli moja zubarica: “Ajde zini, jel tako zivaš kad janjetinu ideš, zini jače. A-ha, dobro, to ćemo pokrpat. Da vidin gori… a-ha šestica gornja liva početak karijesa to ćeš mi doć još jedan put.”

Jeben ti, nosi očale ki dno od damižane a sve vidi. Šta reći, evo dok pišen ovaj post i taj drugi put je proša. Pravi profesionalac, kakav je moja zubarica, nije samo inkartala onaj zub zbog kojeg san doša nego je pregledala sve (povremeno se mršteći i mrmljajući “Hm… ovo mi se ne sviđa”) i na kraju ja doša zbog jednog, a napravija dva.

1 Oktansko ludilo

Prije desetak dana, baš dok san brojija sitno do godišnjeg, zovne jedna stranka sa standardnim korisničkim problemom da “ne može upalit kompjutor”. Budući da već odavno znamo da je prosječni korisnik računala panj i da bi tribalo uvest kao prvo punoljetnost sa 30 godina, a kao drugo tribalo bi uvest polaganje ispita za JMBG, logično je da je korisnik u svom opisu kvara omašio ceo fudbal.

Dakle, nije se radilo o “kompjutoru” nego o notebook-u, a drugo nije da se “ne može upalit” nego se notebook normalno pali, ali ne može podignit operativni sustav. Niti najmanje ne sumnjam da bi prosječni čitatelj (naravno, ukoliko mu zanimanje ne počinje sa “e”) ovog edukativnog bloga već nakon nekoliko minuta ustanovija da mu je riknilo čigrasto velepamtilo.

Ništa, zovnem ja dotičnog neovlaštenoga imaoca JMBG-a i izvijestim ga da mu je disk otišao u vječna lovišta. “Ugradi novi” – “Nema problema, samo ža mi je ako si ima nekih podataka na disku, oćeš li da ti pokušan spasit štogod ?” – “Ma nema veze.”

Šta reći… suvišno je iti trošiti riječi opisivajući sa kojom sam ljubavlju i profesionalnoću odradija taj komplicirani servis. Međutim, ipak mi je bilo ža čovika, vjerojatno je na riknutom disku bilo nekih podataka i odlučija san ipak se malo poigrati sa tim diskom i pokušati bar nešto izvući. Malo je bila zajebancija jer kad bi se taj disk spojija u drugo računalo blokira je i ni makac dalje POST-a, međutim svaki pravi informatičar u svom špilu ima najmanje 3 Jokera tako da je poker uvik zagarantiran.

Uspija san spasit nekih 80% sadržaja direktorija koji su se nalazili na Desktopu i My Documents, ali san se izjeba ki beštija. Te direktorije i file-ove san mu iskopira na Desktop u direktorij “Podaci” i dalekoglasio ga da je gotovo.

Čovik je doša po svoj noutbukić drugi dan i to u vrime kad mene nije bilo u firmi. Vjerojatno san u to vrime iša jebat štogod sa strane, i kad san se vratija obaviješten sam od strane kolega da je “taj i taj” bija po laptop. “Jeste upalili čoviku laptop i pokazali mu da sve radi?” – “Neman pojma, nisan ni ja bija, bija je šef.” – “Znači, niste…”

Sutradan zove čovik i traži mene. Ja pomislija da nešto nije u redu ili ono naivno: “Ajme, sa će me jebat dvi ure da mu priko telefona iskonfiguriran mail account” međutim razlog poziva je bija skroz deseti.

– E
– E
– Čuj, šta znači ovaj direktorij “Podaci” na Desktopu?
– Kako šta znači, pa tu san ti iskopira podatke koje san uspija spasit sa krepanog diska.
– Ko ti je reka da to radiš?
– Jel ti to mene jebeš ili…?
– Ne jeben. Ko ti je reka da kopiraš podatke na novi disk?
– Pa logično je i podrazumijevajuće u informatici da kad korisniku rikne disk da će informatičar poduzeti sve šta je u njegovoj moći da spasi šta je moguće više podataka korisniku kako bi šteta bila što manja.
– Pa jel ti znaš da su to osjetljivi i tajni poslovni podaci i ko ti je reka da ih gledaš?
– Neman pojma uopće kakvi su podaci, ni šta je u njima jer ih nisan gleda.
– Jel ti znaš da je meni ćaća popizdija ka je ovo vidija i da ja sad iman problema s njime jer san ja kriv šta je do ovoga došlo jer san ja odnija laptop kod vas u servis?
– Koji ti je kurac, mi skoro 20 godina radimo ovaj posal i di bi mi bili kad bi se bavili pizdarijama i gledali tuđe podatke. Reci ti ćaći da može biti miran šta se toga tiče jer stvarno niti je iko gleda podatke, niti bi mi bili ovoliko u poslu kad bi takve stvari radili. Plus toga znaš li ti sa kojim mi sve poslovnim subjektima radimo pa nikad nismo bili uzrok nečega šta se zove “security breach”.
– A znan, ali…
– Ma čekaj sekund, koga ti jebeš… kad si donija laptop nisi moga dignit Windowse, jel tako? A šta da je tribalo samo reinstalirat Windowse i da smo ti dali laptop u stanju u kojem je i bija prije, sa svim programima, settingsima, ikonama i direktorijima na Desktopu? Jel bi i onda pizdija? I koji kurac ga je uopće dava na servis? Ajde molin te okani me se.

I šta sad ja da kažen? Ideš bit dobar, poideš govno. Korisnik umisto da je bija sritan šta su mu spašeni “osjetljivi i tajni poslovni podaci” on još zove i maltretira po ure. Bi li tako zajebava doktora kad bi doša na sistematski, računajući da je to rutinski pregled, a ovaj mu naša bubrežni kamenac? Bi li i onda napa doktora da ko mu je dozvolija da mu to nađe kad je on doša po potvrdu da je zdrav…

U skladu sa Zakonom logike da se izvući zaključak da postoji vrsta ljudi koji će radije odabrati varijantu da nepovratno izgube bitne podatke nego da ih neko možda može spasiti prilikom čega postoji mogućnost da ih vidi. Da bi okinit kurac na panj da mu žena ide kod ženskog ginekologa.

Ma uostalom, jebe se mene, meni za koji dan dolazi knjiga od Krule