171 Manekenka

Jebat ga… evo blog star već skoro dvi godine i sasvim je u skladu sa Zakonom logike da se identitet autora laganini proširija među rajom i buranijom, govorim o lokalnom življu, naravno.
Šta vridi da nekom u Vinkovcima kažeš: “Jeba te grk, znaš ti ko piše blog informatičara starog kova?” – “Ko?” – “Taj i taj.” – “Ko mu jebe mate, nisan nikad čuja za njega.”

E, ali u rodnom gradu je situacija drukčija: “Jeba te grk, znaš ti ko piše blog informatičara starog kova?” – “Ko?” – “Taj i taj.” – “Ma je kurac, znan ga ja, glup je ki panjoka.”
I tako, malo pomalo svaki put kad izađe post neki se ceru, neki provociraju u stilu “Jebat bog mate, samo provaj napisat ono…”, a neki jebu “Dobar ti je post, ali meni je ipak najjače ka ištracaš korisnike.” Onda ja odgovaran: “Ma nemoj, drago ti je rugat se drugima, a kako bi bilo da opišen koji događaj s tobon?”

Manekenka je najjača. Prvo, osnovno i najbitnije – zna se zajebavat. Jebemu mater, ako nekom pošalješ sms “Đe si pizda ti materina?” i ako ti taj neko odgovori “Kakve su to riječi?” ili “O čemu ti?” onda znači da je taj neko debil i degenerik, a ako ti pak odgovori “Napuši se kurca pederčino, evo ima skuvane kave aj dovuci tu čviljavu guzicu vamo” onda to znači da je taj neko normalan. A ako ti još pokuša tu kavu naplatit onda znači da imaš prijatelja do groba.

Manekenka je žujka. Ima kosu žute boje. U nekim zabačenim predjelima žutu kosu još nazivaju i plavom, ali nisan to nikad čuja uživo pa ne znan jel to 100% istina.

Manekenka je jedna od nekoliko živih entiteta u Vaseljeni koja kupuje robu od informatičara starog kova i zna da kupuje robu od informatičara starog kova. I zato je jedan od najboljih kupaca. Ne testeriše, plaća odma, ne grinta za cijenu, moš pušit u kancelariji – sve samo da ne svrši na blogu.

Ali ja san je tepija. I utepija. Reka san joj da njezin proliv neću stavit na blog ako se bude normalno ponašala, ali njoj vrag nije da mira nego me je morala zvat upo godišnjeg i ozbiljnim glason mi reć da “ništa ne radi i da nju ne zanima šta san ja na godišnjem nego da dođen odma i riješin to”. Da buden iskren, na trenutak san čak i popušija.

Agent Orange

“Alo pederu, tribaće mi dva printera, jedan u boji i jedan crno-bili i da ima skener i fax i sve da si mi složija i das doša vamo” – “Čekaj Ranka, rec ti men za štat to triba? Oš separejt kolor, oš vulgaris, kolkoš stranica u boji izbact misečno, kolkoš crno-bilih…” – “Pa zatot i kažen da dođeš prvo ode, ima rakije, a dovedi i kolegu sobon pa ćemo srat.”

Šta da vam kažem, bi li bilo humano odbit ovakav poziv? Prvo san objasnija šefu da je izuzetno potrebito “izać na teren” snimit situaciju prije nego se napravi ponuda jer da moramo “točno ustanovit šta korisniku triba”, a onda san nekako mora namamit fra Vjenceslava, kojemu je pun kurac terena i korisnika, da ode s menom jer je “sektor ispisne tehnologije” ipak njegov rejon.

I tako se nas dva u službenom prometalu, slušajući Black Sabbath, uputismo na koordinate manekenkine kancelarije gdje smo bili dočekani kao dva kralja: “Di ste, pizda van materina, oladla van se kava.” Nakon šta smo malo srali protiv svih poznatih, a nenazočnih, uvatili smo se ozbiljnog posla i išli vit kakva dva printera tribaju.
Manekenka je poslušala fra Vjenceslavovu argumentaciju predloženih uređaja i uz još dva dima Drine bez filtera posal je bija zaključen. Još je samo tribalo u firmi objasnit šefu zašto smo tribali ić nas dvojica uru ipo vrimena da prodamo 2 ipo iljade kuna robe, ali to san pomeja pod tepih.

Sve montirano, sve objašnjeno, sve radi. Manekenka zadovoljna.

Prošlo neko vrime, zove manekenka da koje san joj smeće uvalija (ja, koji san dok su srali po ure o tintama, gleda kroz prozor i radija defrag mozga), da joj se već potrošila boja i da sad mora kupit novu. Srića šta joj je neko bija u blizini, pa ga je ispalila prema nama da predigne tintu.

Nije prošlo uru vrimena, zove opet. Stavila novu tintu, riknija printer. Kako riknija, majke ti ga spalim, tinta orginal Canon, skuplja od Plutonija. 1ml 15 kn, 1 litra 2000 Eura.

– Kakvo si mi ovo sranje uvalija, samo printa crno-bilo.
– Pa jes stavila boju?
– Jesan.
– Pa ako printaš dokument normalno da će izać crno-bilo.
– Nešto ode nije u redu.
– Jes pogledala u driver od printera, da se nije koja postavka poremetila?
– Nemoj me pravit ludom, samo san izvadila praznu tintu i stavila punu.
– A da se ja zakačin na tebe sa TeamViewerom pa da bacin oko?
– Ajde, vrag te odnija blesava…

Ništa, gledan ja TeamViewer-om postavke, sve pet. Nema majci da je iko išta taka.

– A jebemu mate, izgleda da ipak nešto nije u redu…
– A šta ti ja govorin cilo vrime?
– A novi je, pizda mu materina…
– Samo ti meni napravi da radi, radi šta oćeš.

U tom trenutku padne mi na nešto na pamet, računan “ma nije valjda”… ali svejedno kažen

– Ma čekaj sekund, nu digni haubu od printera i izvadi tintu vanka.
– Jesan… ajme meni vid mene, nisan odlipila ovo sranje .
– Je, stvarno, jako teško je primjetiti tu foliju NARANČASTE boje.

Mislin ono… pa CRNA kutija je NARANČASTE boje.