200 Prija

Petak naveče

Pitan ja Manekenku: “Pederika, može kafa ujutro?” – “Javiću se, ićemo ujutro na pazar, pa posli.” – “A štaš ti jadna na pazaru, jedva znaš kekse u Lidla kupit.” – “Ne ser.”

Neradna subota

Dok san pušija na balkonu i pija kavu, čuja san da je mojoj squaw zvonija mobitel. Obično ne slušan njezino mljevenje nebrojenih kubika sitne škalje, međutim na trenutak mi se učinilo da mi je squaw postala ovlašteni IT support. “Kako kažeš? Ne diže windowse? … Aaaaa, ne pali se uopće?”

Naravno, kako njezino ovlaštenje seže samo do zaprimanja poziva i evidencije incidenta, ispravno san pretpostavija da je poslužila samo kao tampon zona između mene, nadrkanog i goropadnog, i nesritnog korisnika. “A dobro prijo, evo on će ti sad mene odvest na posal pa ću ga pitat bil navratija i pogleda to.”

“Jadnoj priji ne radi kompjuter, bil se ti zaletija do nje sa ka mene baciš pa vidija šta joj je, 100% je nešto krivo kliknila…” – “Kao prvo zašto jadnoj, kao drugo koji kurac je zvala tebe, a ne mene, i kao treće odakle ti ideja da se može negdi kliknit pa da kompjuter više ne reagira na on-off botun?” – “Štas takav, jadna žena je kupila kompjuter prije 6 godina i nije te nikad zvala.” – “Aj dobro, otiću.”

Ništa, vozin ja squaw na njezin posao točka net, kad zvoni moj džiesem. Ko je sad u 9 manje 10 u subotu ujutro? Gledan ja, neki broj. Ma ko ti jebe mater, neradna mi je subota, plus toga može bit samo neko sranje, a ionako san već najeba, nisan se ni diga. Taman da ću stisnit botun “Silence”, sitin se: jebo te, da san oglas da prodajen auto-sedaonik od mlađeg mladunčeta, možda koja budala zove da ga kupi?

Pola san pogodija. Polovica koju san falija je da nije bilo za oglas, a polovica koju san pogodija je da je bila budala. “Alo Quark, di si?” – “Vozin, nemoj da me ovaj razgovor gušta, šta oš?” – “Sinoć su dečki skinili onu plazmu sa zida šta nam služi ki drugi ekran da se vrtu reklame, da mogu gledat utakmicu Hrvatska – Srbija.” – “Pa šta?” – “E, sad smo je vratili, ali sad nam je plazma glavni ekran, pa kad upalim Synesis onda se upali gori na zidu. Di ću kliknit?” – “Desni botun miša između ikona, properties, settings…” – “Čekaj, ne mogu ja tako brzo.” – “Pa šta ti misliš da ću ja sad vozit i tebi davat upute, a spora si ki blato? Ajde zbogom.” – “Ček…”

Parkira ja limuzinu ispo prijine zgrade, izvadija sa stražnjeg sedaonika tasmanijsku neman, i nas dvoje lagano kod prije. “E prijo di si?” – “Šta je prijo, izgorija ti kompjutor?” – “Ajme prijo…”

Napajanje

Sija ja za računalo, kresnija ga, ni abera. “Prijo, izgleda da ti je riknilo napajanje.” – “Pa šta ćemo sad?” – “Ništa, zaminićemo napajanje.” – “Ajme prijo, a kolko će to mene guštat?” – “Ajde šta se pripala, neće ništa, naćemo neko ispravno napajanje.” – “Ajme prijo…”

Odspojija ja sve korde iza, uzeja PC pod jednu ruku, mlađe mladunče za drugu i zauzeo kurs prema usidrenoj limuzini. Taman san stavija PC u gepek, onda borba s malom po ure “Ja nebi u stolicu, biću dobra.” – “Jeben ti mate u po pičke, jesan maka veliku stolicu i stavija malu, vamo dolaz dok ti nisan zalipija dvi za uši.”
I taman kad san je savlada i nekako zaveza, zvoni mobitel. Ko sad smeta, majke mu ga spalim?

Prija. “Ajme prijo oprosti, sa san zvala maloga da si odnija kompjuter jer ne valja napajanje, pa mi je reka da nije napajanje nego je on kabel istaka.” – “Čekaj prijo, pa ja san maloprije istaka strujni kabel iz kompjutera…” – “Ma on ga je istaka na drugoj strani, iz produžnoga…” – “O, jeben mu mater, ništa, vraćan se gori.”

Grafička kartica

Odmrsija ja malu, uzeja PC i opet klipsaj gori nazad u stan. “Ajme prijo, nemoj se ljutit, vikala san na njega šta je istakava kabel iz produžnoga..” – “Dobro, dobro…” Naguzija se ja doli ispod stola, dok mi je mala jahala po leđima, i spojija sve žice nazad u računalo i strujni kabel u produžni. Kresnija, pali. Međutim, slika na crte, boje, slova, u kurcu.

“Ajme prijo, šta je ovo?” – “A ne znan prijo, vako na prvu mi se pari da se grafička raspada… triba vit.” – “Ajme prijo, a kolko ta grafička gušta?” – “Ajde šta se sekiraš, sve i da je riknila za prvu ruku ćemo koristit grafičku onboard, pa kad ukraden digdi grafičku, onda ćemo je ubost.” – “Ajme prijo…”

Odspojija ja ponovo sve žice, međutim taman kad san triba izać iz stana prija utepila stražnju stranu punu prašine. “Ajme prijo, čekaj da obrišen to, ne mogu od srama kolko prašine ima…” – “Ajde jebi nedilju, sa ću ja to na kompresor u firmi ispuvat.” – “Pa šta ga nećeš nositi doma?“ – “Ne beri ti brigu, doli je fra Vjenceslav, njegova je radna subota.”

Prašina

Parkira se ja isprid firme, bilo već prošlo 10, izvadija prijin PC i mladunče iz limuzine, a fra Vjenceslav čim nas je vidija: “Ajde jebi nedilju, dosta mi je bilo šta je bija šef ode od 9 do 10, samo si mi još ti falija. Koji kurac dolazite, jesan moga stat kuć kad već vas dva ne možete suboton bez firme?” – “Ne ser, donija san prijin PC ispuvat na kompresor i da vidin koji mu je kurac.”

Odvida vide i taman da ću skinit bočne stranice, kad na vrata Cesaris, naš stari znanac, odvjetnik starog kova. “Baš dobro šta san te uvatija, moraćeš me ovaj tjedan fiskalizirat.” – “Srića štas se sitija na vrime. Ajmo, kastaš, ode san slučajno, vićemo se u ponediljak.”

Skinija bočne stranice, oči mi zamalo ispale, dvi lopate prašine u krpama, grafička se skoro ne vidi, a kuler od procesora… ja mislin da je vrišta nakon po ure rada ki da kolješ prasca. Taman da ću upalit kompresor čujen u žepu SMS. Manekenka. “Kafa?” – “Ne.” – “Pederu.”

Kresnija ja kompresor i napravija simulaciju erupcije Etne isprid firme. Aj, ispuva ja PC, ispuva malu koja se tu muvala, ispuva sebe i napokon ga spojija na stol u firmi. Nema više artefakata na grafičkoj, znači kuler je bloka i grafička se pregrijavala. Aj dobro, bolje, bilo bi mi ža jadne prije da joj je štoko riknilo nakon 6 godina, sigurno bi rekla da san joj proda smeće.

Ali sad novi problem, ne diže Windowse… Šta da kažem? Reinstalira san operativni sustav. Kad san već tu, onda da bar pošteno zaglavim.
Govorin ja fra Vjenceslavu: “Ovo na neradnu subotu nebi bratu radija. Dođi kod korisnika doma, uzmi PC, ispuši ga, izaseri se, reinstaliraj Windowse, vrati doma, opet sve spoji i to sve mukti.” – “I kako će ti bog dat ka si takav? Diš priji naplatit?” – “Pa neću joj naplatit, ali moran je malo zajebavat. Sa ka dođen kod nje, pa ka pita prijo kolko san dužna, reću joj ili 200 kuna ili na blog.” – “I sa mi reci da nije vrag u tebi. Pušti ženu na miru.”

Srića, taman san završija par minuta prije nego šta mi je squaw tribala bit gotova sa jutarnjom subotnjom smjenom. Stavija PC u gepek i, upravo nevjerojatno, dok san se opet borija s malom da je zavežen straga, zvoni mobitel.
Manekenka. “Alo pederu, jes ti šta ljut na mene?” – “Nisan, zašto?” – “Pa kako si nas ono odjeba za kafu, a dogovorili smo se.” – “A jebi ga, zaginija san, nisan moga.” – “Lažeš ki pas.”

Naplata

Pokupija ja squaw na bezbednoj lokaciji i pravac prija. Pita squaw: “Jes napravija kompjuter priji?” – “A ne, biće san smotan ki tvoja braća, normalno da san ga napravija.” – “A jel ima štete? Oće li tribat šta platit jadna?” – “Neće, al ću je stavit na blog.” – “Pa diš joj to radit, srce će joj puknit.” – “Kurca ti? A zna se drugima smijat tipa manekenka, efigs, đebeli i ostalima…”

“Ajme prijo, uspija si ga popravit. Svaka ti čast, kako ću ti se odužit?” – “Prijo, sve san ti riješija, evo sve ti radi, svi podaci i slike su ti tu. A platit ne tribaš ništa.” – “Ajme prijo, nemoj neugodno mi je. Cilo jutro si izgubija, doša si ode u 9, a sad je ura ipo i još mi je prija rekla da ti je neradna subota.” – “Prijo vako ćemo: ne tribaš ništa platit, al te moran stavit na blog. Ja san slika prašinu u kompjuteru i slika san posli ka san ga ispuva.” – “Ajme prijo, jadna ti san, nemoj molin te šta će ljudi reć vid kakva je, vid kolko ima prašine.” – “Pa ko će znat da si to ti?” – “Ajme prijo…”

Kasno popodne

Zvoni kućni telefon. Prija. “Alo.” – “Ajme prijo, nemoj stavit na blog one slike prašine, ja ću ti platit.” – “Ajde prijo, zajebava san se, neću stavit slike, ali moraš i ti doć na tapet. Pa ne događa mi se svaki dan da popravim kompjuter sa mlazom vazduha.” – “A dobro, prijo… jadna ti san…”