209 Puč (by Grintalo)

Izlazak u javnost sa imenom i prezimenom u vidu pisanja kolumne za BUG donijeo mi je svjetsku slavu, podeblji bankovni račun i pregršt zgodnih obožavateljica kojima je napokon ispunjena životna želja da vidu, bar za početak, .jpeg informatičara starog kova. I na poslovnom planu grafikon napokon ima tendenciju da se u doglednoj budućnosti oslobodi limesa koji teži k nuli i zajaše sinusoidu koja bi s vremenom prerasla u eksponencijalnu funkciju. Čak mi i squaw manje tuca bajame na glavi jer je mudro zaključila da joj se suprug sprema ugazit u veliku paru i da bi napokon mogla, umjesto kupovanja karte kod vozača lokalca i prebiranja žute munite, kao prava gospođa samo ući i pokazati pokaz.
Većina korisnika, od svih 6 koji kupuju BUG, sa strahom i strepnjom živi zadnjih nekoliko tjedana pijući tablete za smirenje i tiho jecajući u jastuk: “Jadan ti san, samo da me što prije stavi na blog, pa da i to nekako prebrodim.” Samo je jedan razmišljao u skladu sa Zakonom logike i mudro zaključio: “Iđen ja starog đubra zajebat. Ako mi je sudba da svršin na blogu, bolje da ja sam napišem post.” Šta reći, osim šta mu je logika neoboriva, korisnik je dobar, plaća račune, a koliko vidim i zna sva slova abecede.

Puč (by Grintalo)


U ono doba kad su profesori jos smili učeniku opaliti dvi po ušima, oću reč kad se jos poštivalo starije, ja san iša u sridnju školu. Ne samo da san iša nego san je rastura. E pa baš u to doba mi je jedan profesor utuvija uglavu da je baš moja struka cremme de la cremme. U prevodu krema , šlag, ulimativno najjači kadar u školstvu. I nije bija daleko. U to vrime nije bilo ovih kurčevih gimnazija di se obrazuju debili koji neznaju ni šta bi ni di bi sa sobon posli sridnje škole, pa ji jedne matere tiraju u metropolu jer ji ne mogu gledat kako ji tamo u toj školi nisu naučili ništa pametno. Ali i da ji je bilo mogli bi nan se samo napušiti kare.
Cila je moja priča dobila debelu potvrdu akademski naučenih građana neki dvadesetinešto godina posli. Daklen, uslid neuredog života, di san radija svake pizdarije, a najviše vrimena potrošija smišljajuči kako pošteno zgrniti bogatstvo, stigle su me neke bolešćine. Jebga nije ništa strašno da bi moga izmusti kakvu lovu od osiguranja, šta ga ka i svaki noj uredno plaćan, ali dovoljno da ne mogu dobrovoljno dati krv. I tako ti ja jadan (ne)bolestan sidin u kancelariji te doktorke i mi pričamo:

– (d) daklen, ti imaš bolešćinu već dvi godine

– (ja) yeap

– i nisi iša u doktora

– i sam si sebi odredija terapiju

– yeap

– a zašto ti misliš da si pogodija

– empirijski san doša do toga i osjećan se dobro. Svi nalazi su odlični

– pa šta si onda doša

– natirala me žena. Jebga… visočija sila

– ja jedino mogu zaključiti da si ti po zanimanju ********

– jebate kako si pogodila

– iman jednog u kući. Čača mi je isto ******* po struci a vi pokazujete iste mote u razmišljanju. Mislite da ste najpametniji. Da sve znate i da van ne tribaju ni doktori, ni inžinjeri ni…….

 

Pametnome dosta.
Pozdrav od elektroničara
PS. Elektroničar je jedina jedinka kojoj ne triba ni informatičar.