215 A Je To (by ČZI)

Da se odma ogradin – nisan softveraš. Nije da nisan nikad ništa napisa i priznjen da san nekad davno trošija puste ure na Simons Basic, GFA Basic, C128 Assembler, Turbo Pascal, Delphi, Flash Actionscript i kao zadnje – PHP. Sve je to palo u vodu kad san se prvi put susreja sa File Maker-om, alatom u kojem moš napravit složenu client-server aplikaciju bez nekog posebnog poznavanje sintakse bilo kojeg programskog jezika. Recimo to ovako, ako programiraš u Visual Basicu služiš se 90% tipkovnicom i 10% mišem, ako kreiraš aplikaciju u File Makeru, služiš se mišem 90% i tipkovnicom 10%.

Softveraši ne priznaju FIle Maker kao alat za izradu aplikacija zbog ogromnog broja ograničenja, odnosno smatraju ga WYSIWYG šminkerskim alatom za čačakanje s podacima u bazi. To je zapravo samo još jedan dokaz da ja nikad nisan bija softveraš u duši, jer meni je File Maker baš mrak.

Kad san radija projekt u FM-u, završija san radni zadatak, isporučija .EXE file i pripadajuće lajbrerije i uzeja paru. Sve u roku.
Softveraš u duši, NIKAD ne napravi aplikaciju (ili dio aplikacije ako radi u timu) u prvotno zadanom roku. On uvik ima manjak vrimena i gomilu problema koje je moguće rješit samo u 3 ujutro ili vikendom, a zadatak uvik završava u sučevoj nadoknadi neplanirane uzvratne utakmice uz objašnjenje “da se njega pita tribalo bi još dodat…”.

Filozofiranje

Znan da ću navuć bijes nekolicine, ali generalno gledajući softveraši pripadaju onim skupinama koje sebi uzimaju za pravo da filozofiraju od jutra do sutra.

– Političari – naprave nešto, a onda mogu o tom srat od jutra do sutra. Ako ne naprave ono što su rekli da će napravit svejedno ne moraju vratit pare koje su dobili u obliku plaća.
– Umjetnici – naprave nešto, a onda mogu srat o tome od jutra do sutra. Za razliku od političara nikom ne nanose zlo svojim djelima, a samo rijetki su plaćeni iz državne blagajne.
– Softveraši – naprave nešto, nikad do kraja (prvo probiju sve rokove, a zatim ide v2.0, v2.1,…patch ovaj, patch onaj,..), a onda mogu o tome srat od jutra do sutra. Uglavnom su potplaćeni.

Kao što vidite, iz ove tri skupine “filozofa” moje je skromno mišljenje da su za društvo softveraši ipak nekako najkorisniji od svih filozofa.

Paradoks

Nedavno san ima priliku za jedan projekt tražiti ponudu za izradu aplikacije. S potpuno istim okvirnim opisom što bi sve aplikacija trebala raditi i u kojem okruženju, dobija san tri ponude:

– Tvrtka A: 3 programera, rok 2-3 mjeseca, cca. 100.000 laganih kunića plusminus 20% goredole
– Tvrtka B: cca. 5 programera, rok 2 mjeseca, 300.000 laganih kunića otprilike
– Tvrtka C: 3 programera, 3-4 mjeseca, 750.000 laganih kunića za početak pa ćemo vidit

Sva tri subjekta imaju istu formulu za izračun ponude:
/Iznos ponude/ = /broj softveraša/ x /broj sati/ x /cijena sata/ + /rezerva/

Ove stvari tipa plusminus, otprilike itd. su mi razumljive jer ispred njih nije postavljen precizan već okvirni radni zadatak, ali s obzirom da su svi iskazali neku cifru sasvim je jasno da imaju neku subjektivnu viziju o količini/težini posla.

“Simpatični” su bili i komentari uz ponude:

– Tvrtka A: “mi to možemo napraviti bez problema, čak je jedna osoba iz tima radila već na sličnim stvarima, pa vjerujem da ne bi trebalo biti problema.”
– Tvrtka B: “mi imamo to razvijeno do nekog dijela, potrebne su samo preinake, najviše vremena ćemo izgubiti na testiranje”
– Tvrtka C: “stari, mi ne možemo ponudu dati samo tako, to je nama premalo informacija. Evo ti zato 100k EUR-a za početak jer nas je samo tri i tribaće nam pun k. vrimena.”

Hm. Zamislite da dođete kod zubara i kažete da vas boli “šestica”, a on vam kaže: “ma ne bojte se već san ja jednom popravljao nešto šesticu, ne bi treblo bit problema…”

Ili, “Dobar dan evo baš gradim kuću, a vi imate građevinsku firmu, pa..”, a građevinar spremno odgovara: “Ma ne bojte se, evo mi već napravili tamo priko puta jednu bez krova, tako da toliko već znamo, a za ovu vašu ćemo onda naučit i kako se krov radi…”

Ili, “Tribalo bi istovarit šleper cimenta, koliko bi me to došlo?”
– “Iljadu laganih kunića gospodine” – opali prijo ko iz topa.
– “Ka..kako iljadu, pa ovi priko puta traže duplo manje?” – mucate iznenađeno.
– “Ha, a njih je dvojica, a ja san sam, triba mi najmanje duplo više vrimena, a vrime je novac” – uleće prijo klizećim startom pobjednosno.

Zaključimo – sve ove tri crtice koje smo zamislili jednostavno nisu moguće u relanom životu.

Zamislite da je prvi kupac Windowsa 7 Pro platija cijenu razvoja?
Ulazi Niko Kovač u Microsoft Hrvatska:
– “Dobro dan, trebati mi malo brz OS nego XP Pro, kad bi bila isporuka i koliko bi to mene koštati?”
– “Evo za vas gospodine Kovač, cca. 70 milijuna laganih dolarića, i vidimo se za cca. godinu ipo pa ćete kod nas malo testirati “betu”!”
– “Ali i moj bi brat isto!”- ne da se izbornik Niko.
– “A gledajte, njega će koštati oko 4kn, znači kopiranje, tisak i nešto troškova, ali i to samo ako je retail pakiranje, može i elektronska licenca za 12 lipa.”

Paradoks je da za isti rezultat više morate platit onima koji manje znaju ili ako baš hoćete onima kojima triba iz njihovih subjektvnih razloga više vrimena da naprave konačni softverski proizvod

A ova formula broj ljudi puta broj sati puta vridnost sata plus još malo jer ne znam koliko neznam (ka šta i kupac nikad nije do kraja siguran šta mu u stvari triba) – to je A JE TO. Kupac je Pat, a softveraš Mat.