217 Kurčitelji u kurcu

Ljudskom rodu je zapisano u DNK da se kurči sa onim šta ima. Tako da mi je sasma razumljivo kad čobs kupi ML, jer kako bi drukčije pokaza dropuljama u narodnjačim klubovima da ima para ko Dragan Džajić. Uvik postoji opasnost da jadne seoske djevojke i gradske polovnjače ne znaju razliku između krokodila i bilo-crvenog pravokutnika na majici, ali svaka majci zna razliku između tenka i stojadina.

Ni sam nisam imun na taj zapis u vlastitom DNK, tako da i ja s vrimena na vrime odrišin kesu na neko kurčenje koje je oklopljeno izolatorom i prigodno terminirano, a potom bačeno iza pojačala da kupi prašinu. Srića moja da su mojoj squaw to sve korde i žice, tako da u većini slučajeva prođem bez punta.

Malo sretniji se kurče sa onim što nemaju. Npr. “Nemam kredit” je kurčenje par ekselans i vrijedno je kurčenju “Imam 2 Mercedesa”. Kurčenje o nemanju kredita je san većine čeljadi ove jadne zemlje.

“Nemam hemoroide” je isto dobro kurčenje. Također izaziva zavist prema kurčitelju i potihu želju ukurčenika “Dabogda ih dobija, šupčino”.

Međutim, kurčenje da nemaš nešto šta svi imaju (i to mukti, i to se još dobro zajebavaju i ceru), indicira na duboke psihološke probleme i zahtijeva dodatnu analizu.

Analizirajmo ovaj fenomen i objasnimo ga na način da shvate čak i oni kojima je ovaj post posvećen.

Često se volimo pozivati na naše bake, tradiciju i ostala sranja koja služe jedino da bi se usporija ljudski rod u napredovanju i odbacivanju okova prošlosti. Pa kažemo “Jedino su zdrava jela koje su nama naše bake pripremale.” Koji suck. Jel to neko meni želi reći da je zdravo po cile dane isti pure i zavajuna? Znaju li mlađi uopće šta je zavajun? Ja samo znan kad bi mi za marendu bilo kruva i masti i cukra da bi tija iskočit iz kože. A da bi se pizzi i kokakoli veselija ki pizda na nove mudante.

Uvjeren sam, čak dapače duboko i istinski sam uvjeren, da ako ikad prosječni životni vijek čovjeka bude 200 godina onda to sigurno neće biti zbog “domaćeg zelja iz vrtla”, nego zbog tablete iz laboratorija. I to vrlo vjerojatno od neke firme koju sad svi prozivaju zbog GMO-zavjere.

Nadalje, evidentno je da su naše bake prale robu na potoku i da su nazvale telefon “vražjim izumom”. Uvjeren sam da su te iste bake puvale na telefon “Odniće vrag cili svit u ariju, sve je to đavlije, viruj se ti men”. Pa ipak je taj telefon donija puno više koristi nego štete, ako je štete uopće i bilo. Bilo kakvo pozivanje na druženje uživo, kojeg sad više neće biti jer ljudi pričaju na telefon, je prdac u potok prve klase jer su ljudi iskoristili tehnologiju telefona da bi se lakše i brže dogovorili za nać uživo.

Također je vrijedno istaknuti da kad je izmišljen televizor, a poglavito televizor u boji, da je većina djedica govorila “Vrag odnija i to, sa će omladina po cile dane buljit u to”. Moš mislit.

Bolje da se ne vraćamo više u prošlost, jer bi mogli doći do zaključka kako su nam čukunbabe proklinjale plug i vola, kad je bolje na starinski, motiku u ruke i lagano od 3:55 pa do 18:25. I onda kad gledamo stare crno-bile slike naših prapradjedova u dobi od 42 godine, a pari da je priša 200 iljada kilometara, čudimo se jer tako danas izgleda čovik od 78 godina.

Dakle, evidentno je da se ljudski rod odvajkada dili na dvi grupe. To nisu muški i ženske, ni HDZ i SDP, to su oni koji rade napredak i oni koji koče napredak. Jedni izmisle cimenat, drugi kažu bolje je u pećini. Onda prođe par iljada godina dok ovi prvi ne izmislu telefon da bi ovi drugi rekli jebeš to, bolje je ić po buri nanoge u drugo selo reć Mati da sutra dođe pomoć kopat septičku. Onda prvi izmislu televiziju, a drugi mislu da je to od vraga, šta imaš gledat druge ljude kako živu i šta radu, dovoljno je gledat Peru i Milu svaki dan uživo.

Međutim, kako-tako čeljad je prihvaćala ove nove izume i malo pomalo svi su ih prihvatili i nakon nekog vrimena život bez njih jednostavno nije bija zamisliv. Tribalo bi sad pitat stare babe koje po cile dane gledaju Sulejmana i melju na telefon “A, baba, šta gledaš u đavla, šta nis doli u đardinu na buri?” – “Muči, vrag te plaka, vidiš da mi je sad napeto. Plus toga, ni kurve više nisu u đardinu.”

Također je zanimljivo kod ovih novotarija da je tokom vrimena dosta čeljadi bilo protiv njih, ali osim šta su govorili da je to “od vraga”, “đavlije” i “zaglupiće omladinu” nisu dalje išli. Nikad u životu nisan čuja, ni vidija, ni pročita, niti iman saznanja da postoji individua koje je čula, vidila ili pročitala da postoji živi čovik koji se pofalija da “nema televiziju”.

Sve dok se nije izmislija fejs.

U trenu se društvo polariziralo na one koji imaju fejs i zajebaju se, meću slike, lajkaju, pizdu, šeraju, lipu linkove, druže se, seru itd itd i na one koji nemaju fejs. Zanimljivost kod ove ekipe koja nema fejs je ne samo antagonizam prema fejsu, nego kurčenje time što nema fejs.

Tipičan izrijek pripadnika ove skupine individua je “Znaš, ja ti nemam fejs”. Već sama intonacija rečenice i način na koji su posložene riči indicira želju izricatelja da sugovornik razmisli o njegovim mudrim riječima i pogleda u njega kao u boga, ter izusti “Blago ti se, nemaš fejs… da je meni nemati fejs spasija bi se…”

Psihološki profil “neimatelja fejsa” je duboka i prikrivena asocijalnost, prigodno kamuflirana izricanjem i veličanjem tradicionalne socijalnosti: men je sve to u kurcu tipkanje priko ekrana, ja više volin uživo. U biti ovo je dno dna razmišljanja, jer ako ćemo pošteno, koja je to socijalnost uživo u narodnjačkom klubu suboton naveče kad bas cepa pantalone, razgovora praktički i nema od decibela, a gustoća populacije je 9 čovjek/m2.

Nadalje, budući da je fejs napravljen tako da svak ima svoju “profilnu sliku” to je u biti drugi razlog neimatelju fejsa da nema fejs. Kompleks vlastitog izgleda prigodno je kamufliran izrijekom “šta će svak gledat moje slike” – “pa ne može svak, samo oni kojima ti dozvoliš, tvoji prijatelji” – “pušt ti stat, ništa ja to ne virujen, sve to oni skupljaju”

Kad čujen u rečenici izraz “oni” dođe mi da se ranim sa SCSI kabelom. Koji “oni”? Skupljaju moje slike? Pa šta me boli kurac? Može je skupit isto tako i na Linkedin-u. Jebe me se ako će drkat na moju profilnu sliku ili ako će je arhivirat za sva vrimena. Jebe me se ako će je prodat ili isprintat pa obisit u kancelariji.

Jedan od razloga nemanja fejsa, osim asocijalnosti, je i lijenost. Triba odgovorit na poruku. I nemoš zaglumit da je nisi dobija, jer nije to mail pa se moš provuć da je zabunom ošla u SPAM. Fejs ti uredno crveni “1” dok god je ne pročitaš i onda pošiljatelj dobije “Seen 14:27”.

A jedan od najvećih problema neimatelja fejsa je zavist. Jer imatelji fejsa vole stavit slike s kruzera, isprid piramide, sa stadiona u Engleskoj i sa poznatim osobama tipa Jelena Rozga, a jadni neimatelj fejsa bi, da ima fejs, sve to mora lajkati i komentarisati “Ajme, super ti je ova fotka” ili “Odlično ti stoji ova suknja dezena koltrina u pozadini” pa je i to jedan od razloga inzistiranja na tome da je fejs “gubljenje vrimena”, da je fejs “za asocijalne” – a diš veće asocijalnosti ako te nema na fejsu, i na inzistiranju “na druženju uživo”.

Dikod koji od neimatelja fejsa prebjegne na “tamnu stranu” i napravi fejs. Iskusnim fejserima ga je lako pripoznat jer obično sa strane piše “Neimatelj Fejsa is now friend with Jet Li and 87 others” ili “Neimatelj Fejsa recently added 163 people. Do you know any of them?”

Šta reći? Uvjeren sam da će Nematelji Fejsa negirati tvrdnje, a Imatelji Fejsa lajkati.

I nemoj slučajno da san koga utepija da se pita zašto post o fejsu na informatičkom blogu. Ne misli valjda neko da su fejs isprogramirali fudbaleri ili nedaj bože ekonomisti.