231 Informatička majica

Svojevremeno je bila jedna pička u gradu za koju se u moje vrime pričalo da se jebavala za majicu. Normalno, ja je nisan jeba jer san oduvik jebava samo one šta daju pizde mukti, čemu sam osta vjeran i dan danas. Međutim uvik san se pita: može li niže od toga da se jebeš za jednu običnu majicu sa Ponte Rosso?

Na odgovor san čeka skoro 30 godina…



Nikad mi nije bija jasan mentalni sklop ljudi u privatnom poslu ka ih treviš pa ih pitaš “šta je, kako je?” pa ka ti odgovoru “stari, sve gori od posla nemogu glavu dignit” a onda u istom razgovoru 17,29 minuta kasnije kažu, kako bi podebljali svoju tvrdnju da je u Hrvatskoj teško raditi i dobili moje odobravanje i sućut kao kolege obrtnika, “ma šta će oni pederi iz Porezne nikidan mi poslali ovrhu” – “jel, a kolko?” – “a biž, biž, pet iljada kuna” – “nemoj srat, a zašto?” – “a za onu glupu Obrtničku komoru” – “dobro, pizda ti materna, to znači da nis pet godina plaća”.

Duboko i istinski san uvjeren da glavu od posla nisu mogle dignit jedino radnice Poliplasta i Revije, a da dotični imaoc nove limuzine iz koje kroz livi prozor kažiprston brčka lokve u Docu, lagano u prvoj, itekako ima vrimena za dignit glavu jer te priče može prodavat babi na pazaru koja cilo jutro prodaje petrusimen i dalje svog štanda i Milkinog koja prodaje selen ne zna ništa, ali ne može meni jer informatika je borbeno dejstvovanje di ovlašteni informatičar ima posla sa svim profilima ljudi i djelatnosti. I to većinom “u gostima”.

Za dobiti odgovor na pitanje “koliko čovik može nisko pasti?” dovoljno je otvoriti obrt za informatičke usluge, no kako bi pobliže objasnili problematiku materije, i to na način da shvate čak i oni koji su magistrirali prije nego diplomirali, još jednom ćemo dati pregršt vrijednih informacija o biznisu i to u pravo vrijeme jer kao što znamo sad nas čeka rast i blagostanje.

Iznenadimo još jednom bolonjske ekonomiste koji nisu sposobni za ništa osim za državnu službu i odajmo im tajnu: biznis ne postoji zato da bi bija pokriće natpisu “direktor” na vizitki, biznis postoji kako bi donosija pare, pare koje vrijedni biznismen nastoji izvući u što većoj količini iz svog biznisa a da pritom zadovolji Cauchyjev uvjet da ostane ispod radara Porezne, Uskoka i ostalih pičaka materinih.

Izvlačenje para iz biznisa radi se po 1-2a-2b obrascu gdje je 1 izvlačenje para bez vrćenja a 2 izvlačenje para sa vrćenjem koje dalje dijelimo na 2a meni kurčina i 2b drugima kurčina.

Prije nego krenemo na gradivo primjetimo samo da kad je u pitanju biznis uvik se govori o biznismenima u muškom rodu jer još ne postoji klasifikacija djelatnosti prema kojoj bi laprdanje i mlaćenje prazne slame bile gospodarske aktivnosti.

2a Meni kurčina

Ovo je u principu vrlo pošten oblik poslovanja privatnog poduzetnika gdje je obrazac ponašanja takav da se prvo podmire država, dobavljači, režije i radnici, ne nužno tim redoslijedom. Poduzetnik može birati između 4! načina na koji će on biti zadnja rupa na svirali i zadnji da dobije koju pinkicu iz biznisa zbog kojeg noćima ne spava oće li mu koji inspektor jebati majku jer mu na obrtnici iz ’99 piše kućni broj bb što je kazneno djelo najvišeg kalibra za koje domaće strogo ali pravedno sudstvo nema ni najmanje sluha.

Dakle, nakon šta je bija dobar misec privatni poduzetnik izvrti jednu od 24 permutacije, i to prije 15-og jer se onda određena permutacija izvrti sama, i uzme tih nesritnih 3.141 kunu i 59 lipa i sav sretan se uputi kući nadajući se da će mu žena napokon dati pizde kad je već uspija u privatnom poduzetništvu.

2b y=n

Već ranije smo utvrdili da je graf biznisa krivulja koja podsjeća na sinusoidu i koja kad ima lokalni maksimum onda ovaj jadnik iz 2a uzme štoko love, a kad ima lokalni minimum onda taj isti jadnik dobije ono iza 2a.

Međutim, postoji određena vrsta poduzetničkog življa koja je uspjela ispraviti krivu Drinu i nepravilnu sinusoidu pretvoriti u pravac oblika y=n. Za sve ekonomiste i one koji su glasali za HDZ pojasnimo šta ovo znači, sa ne više od 15 slova da im ne bude prekomplicirano.

Znači poduzetnik (y) je odredija da će svaki misec uzeti sebi 10 iljada kuna (n) i onda do kraja miseca šta bude bude. Jedan misec će kasniti porez, drugi misec će kasniti dobavljačima, struju i cronet će plaćati po opomenama i tako u krug. U biti njega boli kurac za biznis od kojeg živi, glavno da on ima svaki vikend sto ojra u žepu da izblajhanim polovnjačama plaća koktele u narodnjačkim klubovima.

Najgore od svega je šta i dobavljači i država o njemu misle kao o solidnom gospodarskom subjektu koji “možda malo kasni, ali uvik plati”.

1 Kutija keksa

Najprimitivniji oblik poslovanja, jad i čemer domaćeg vrtloga biznisa, pravni subjekt koji po zakonu niti nije dužan imati fiskalni certifikat (u državi u kojoj roditelj mora imati certifikat i biti ovlašteni e-građanin da bi vidija ocjene u školi), privatni poduzetnik kojeg niti organi gonjenja ne znaju pronaći jest obrtnik-paušalac, terenski radnik koji godišnje zaradi skoro ka malo bolji konobar manće u dva litnja miseca.

Obrtnik-paušalac ne bavi se trgovinom niti ugostiteljstvom već jadnik živi od ono teke mozga šta mu još nije popila žena i država i od onih deset prstiju palaca s kojima može napraviti nešto šta drugi ne zna, neće, nema vrimena, nema čime ili ga boli kurac, a spreman je platiti jadniku da to obavi.

Obrtnik-paušalac spada u skupinu 1 jer ne vrti nikakve novce, ako pod vrtnjom podrazumijevamo financijski tok novca di je poduzetnik samo tranzit koji lacne svoj RUC, već je stavija terinu ispod novčanog toka u koju svako malo kapne koji poslić koji on sa zadovoljstvom odradi.

Međutim…

Sanjarenje o boljem životu, trkaćem autu i mutavoj ženi prekinula je iritantna zvonjava mog mobilnog uređaja kojem i nakon dvi ipo godine baterija traje 8 dana.

Kum, naš stari znanac poznatiji pod kodnim imenom “Japanska drama”.

– E
– E
– Šta radiš?
– Paralelan sam sa osi x. Šta oš?
– Šta si?
– Ležin, aj u kurac…
– Čuj, iman jedan kompjuter, izjeba me ki prasca, već san ga reklamira i dobija drugi isti takav ali i ovaj me jebe.
– Dones jeba te grk.
– Aj eto me

I tako ja izaša na balkon zapalit cigaret dok on dođe, usput malo skeniran cestu ispod jel luksuzna limuzina strateški parkirana jer ima ovih par susjeda koje jebe prostorna geometrija. Uvjeriviši se da limuzina nije na potencijalnoj trajektoriji nikakvog sranja zapalin i ne prođe dugo evo njega u luksuznoj cestovnoj jedinici i standardno se parkira ukoso na invalidsko misto.

Ka je izaša iz aute uzeja je sa stražnjeg sica kutiju keksa i uputija se prema ulazu. Dalmatinci ka iđu jedan ko drugoga ne da ne nosu kekse sobon nego još pitaju šta ima za poist. Mislin se ja koji mu je kurac družimo se priko 30 godina nika ništa nije donija samo mi je sve izija i popija, a dikod se i posra, 100% je linčini u gepeku neki giant shit od 70 kili pa me oće podmit sa keksima da ga ja teglin u zgradu.

Ništa, uša on u stan da mi te kekse i reka “Na”, ja ih uzeja i stavija na šemizet u kužinu pomislivši pritom “Moga si ih bar umotat seljačino iz Doca” i sili mi u dnevni boravak.

– Slušaj druže
– Každer
– Ka stavin sedmicu ruši se, blokira
– E
– Ka stavin osmicu isti kurac
– E
– Testira san RAM, ispravan
– E
– Testira san disk, ispravan
– E
– Onda san ga posla na reklamaciju i dobija isti takav novi
– E
– Međutim isti kurac
– A jes meća 64 ili 32 bita?
– I sedmicu 64 i sedmicu 32 i osmicu 64 i osmicu 32 
– I?
– Uvik isti kurac. Zabloka, restarta se a sve ispravno…
– A jebenti… a ništa provaću ja
– Kažen ti… slobodno formatiraj, jebe me se štaš stavit samo oću da radi.
– Dobro. Aj donesi ga iz gepeka.
– Šta donesi ga? Pa jesan ti ga da ka san uša…
– Šta si mi da?
– Pa kompjuter jeben te smotana.
– Ono kompjuter? Jebate ja mislija das mi donija kutiju keksa u goste.

Vratin se ja u kužinu po onu kutiju keksa koju kad mi je dava nisan ni gleda, zbog veličine i oblika san podrazumijeva da se radi o keksima, uzmen i tek onda pogledan šta piše na ambalaži: Intel NUC. Da, logično, bilo bi stvarno čudno da je Intel počeja radit napolitanke.

231_1

– Jebate pederane… pa kolki je on ako mu je volka ambalaža?
– Ki dvi kutije duvana. A otvor kutiju paš još nešto vit, odnosno čut.

231_2

– Jebate kutija svira!!!
– Jel baza a?
– Je.
– Eto, to ti je to drugar moj. Ja sa iđen ča a ti vidi.
– Ček, ček, pička mu materina… a kolkoš ti men ovo platit?
– Aj rec kolko tražiš?
– Daćeš mi ovu kutiju.
– Može.

I tako on oša a ja osta cili hepi sa novom kartonskom kutijom koja svira. Jedina prepreka da postane moja i da napokon budem sretan je ono malo intelovo govno unutra koje radi kilavije od državnog službenika na građevinskim dozvolama, ali šta je to za informatičara starog kova. 

Prepun elana prionija san na posal. Budući da malo govno nema ništa osim HDMI i par USB portova mora san ga radit u sobi, srića manji je od bureka tako da nisan napravija veliki kažin sa uređajima i kabelima. 

Instalacija Windowsa protekla je u redu. Rad Windowsa nije. Zabloka je prvi put prije nego san iti jedan driver diga. Event Viewer je zabilježija kurac. Ništa, ajmo stavit osmicu. Opet ista stvar. 

Memtest OK. Bios zadnji. Uzmen instrument izmirin ispravljač. Ispravan. Šta da radin? Izgleda da to malo govno nije kompatibilno sa Windowsima nego samo sa ambalažom. Šta inače mene boli kurac jer ga nisan ja proda, ali me boli jer zbog njegove kompatibilnosti samo sa ambalažom ja neću dobit kutiju. A koje san samo ima planove sa tom kutijom…

– Stari moj, ja ovome ne mogu doć u kraj.
– Pretpostavija san, čita san da ima problema s njima.
– Jel? Pizda ti materina zna si da nevalja pa si mene gurnija u minsko polje da se jeben tjedan dana.
– A ništa, zapakiraj ga nazad, reka mi je ovaj da će mi vratit novce.

Nikad me u životu nije zabolila rič “zapakiraj” ki tad. Da mi je squaw rekla “Zapakiraj svoje stvari i odseli lijena vrećo kostiju” manje bi me bolilo. Ali šta ću… nema povrata love bez original ambalaže.

I onda san se sitija one… jebate njoj san se ruga da se jebavala za majicu a ja se niti nisan uspija jebat za kartonsku kutiju.

P.S. Nemoj slučajno da san koga utepija da je u šibenski gugl upisa “koja se to jebavala za majicu”.