232 Unuk

Iz moje perspektive gledano postoje samo dvi vrste korisnika: moji korisnici i nemoji korisnici. O ovim drugima u principu ne pišen, osim ako neki njihov proliv nije od strateškog značenja za svekoliku hrvatsku čeljad, recimo državne informatičke dijareje, međutim oko ovih prvih se vrti cila priča. Oni su istinska muza i beskonačni obnovljivi izvor pjesničke energije.

Ako je prva rečenica u svemiru bila “Neka bude svjetlo” onda će se sasvim sigurno za 100 miljardi godina kad se zadnji quark bude pretvara u čistu energiju negdi čuti “Jese ti sićaš moje šifre za đi mejl, tos mi ti napravija”.



Kako god je Ajnštajn u priču ubacija gravitaciju pa mu se zakompliciralo, tako se i meni zakompliciralo kad san u svoju informatičku priču ubacija blog.

Iz perspektive bloga postoje tri vrste mojih korisnika: 1 korisnici koji nemaju pojma za blog niti ga čitaju, 2a korisnici koji znaju za blog, ali ih boli kurac za moja štrapanja, glavno da in napravin i 2b korisnici koji znaju za blog i čitaju ga i nakon svake intervencije ih gugl analitiks izdruka da su bili vit “jesan li ih stavija na blog”.

1 Blaženi u neznanju

Kao što je navedeno ovo su korisnici koji nemaju pojma da postoji opravdana sumnja da ni krivi ni dužni završe kao glavni likovi kratkih seksualno-informatičkih priča. Ova skupina nevine čeljadi mi daje pjesničku slobodu da maksimalno koristim izraze tipa “glup je”, “jesan ga odera” i “izvadija san mu jedan od 4 i stavija mu 2 od 512 i naplatija 100Pi kuna”.

Većina ovih korisnika ima tendenciju da ostane u svojoj grupi međutim kako se širi “word on the street” svako toliko neko od njih priđe u… 

…2a Bolioci kurca

Ovo je grupa korisnika koji znaju da “momak šta dolazi zbog kompjutera tamo negdi nešto piše” ali ih se živo jebe za moje aktivnosti izvan njihovog preduzeća tako da su i nesvjesno najmanje plodno tlo da svršu na blog. Međutim svako toliko neko od njih napravi neki unique škerac zbog koje dobije čast da izađe na svjetla pozornice i bude predstavljen vama, dokonim daviteljima i spamerima sa “ka će novi post”.

Zbog opravdane bojazni da bi neki od ovih korisnika moga povući crtu bijekcije između sebe i nekog posta na blogu pjesnička sloboda je donekle cenzurirana pa se koriste isti izrazi kao i za skupinu 1, ali na način da ih razumu samo informatičari viših činova.

Većina ovih korisnika ima tendenciju da ostane u svojoj grupi međutim kako se širi “word on the street” svako toliko neko od njih priđe u… 

…2b Čitan ja sve šta ti pišeš, čitan…

Ovo je zadnja stanica i najuzvišeniji korisnički čin jer nakon šta je savladao sve prepreke u borbi protiv informatike još uvik je Quarkov korisnik, potpuno svjesan činjenice da je dovoljan samo jedan neoprezni klik pa da ga Quark za uši izvuče na pozornicu i javno ga izbičuje kako bi poslužio drugima za primjer.

Odlazak na teren kod ove grupe korisnika je općenito najmanje traumatičan jer utakmica počinje tako da ja u startu vodin sa 2:0. Ova prednost mi osigurava uvik pobjedu u gostima, međutim korisnik dikod ima momčad sastavljenu od 10 golgetera i golmana a ja Radu Papricu.

Photoshop

Nakon šta san dobija poziv da triban otić kod korisnice, koja da je politički aktivna bila bi član Stranke umirovljenika, i instalirat program koji se zove “FOTO ŠOP” sve šta san pomislija je bilo aj, fala kurcu, napokon jedna normalna intervencija kakva se u stručnim informatičkim krugovima naziva “blitzkrieg informatika” – dođeš, napraviš posal i za manje vrimena nego je Vaso Brkić potrošija na studiranje napustiš bojno polje bogatiji za pravokutni komad papira sa slikom hrvatskog velikana.

Sve je krenilo po planu i programu i ništa nije upućivalo na bilo kakve komplikacije. Luksuzna limuzina je upalila iz prve, na parkingu isprid zgrade je bilo toliko mista da se moglo parkirat 10 ljudi sa 10 Megana ili 3 žene sa 3 Smarta, ulaz je bija otključan a korisnica živi na prvom katu. Poslovna torba je bila puna rekvizita i artefakata koji bi mi mogli općenito zatribat na terenu počevši od instalacijskih medija operativnih sustava, USB optički drive, USB disk prepun nula i jedinica, mala kacavida, kutija cigareta i upaljač.

Na stolu me je već čeka laptop u borbenom položaju sa desktopom na ekranu na kojem su se, između ostalih, ponosno dičile ikone New Text Document, New Text Document (2) i New Text Document (3). 

Budući da mi je instalacija Photoshopa bila na USB disku nisan ga tija odma ki sivonja ubost u laptop, što je greška koju bi svaki imaoc nižih informatičkih činova napravija u želji da što prije klisne sa položaja, već san prvo tija izvidit situaciju u kakvom je laptop stanju.

Srića, u stvari to nema veze sa srićom već sa iskustvom koje je plod bezbroj ranijih nesrića i poginuća, napravija san dobro jer je laptop bija malo prehlađen. Ništa strašno, riješin ja to istovremeno srčući kapućino i puneći pepeljaru drugim čikom.

Budući da je skener tražija restart, prepun vjere u ispravnost svog postupka kliknija san na Yes i pokrenija slijed događaja kakav se na National Geographicu prikaziva u seriji “Seconds From Disaster”.

Unuk

Nakon ASUS screena i nekoliko sekundi čekanja pokaže se slika onog default čovječuljka bez ruku, username “Roki” i ispod njega prazno polje spremno da se unese password.

– Koji je password?
– A?
– Koja van je šifra?
– Za fejs?
– Ne, ne za fejs, nego za uć u Windowse.
– Kako misliš za uć u Windowse?
– Znate ono, kad upalite laptop pa kad se dižu Windowsi koju šifru unesete?
– Ne pita mene nikakvu šifru, ja ka upalin laptop Windowsi su odma na ekranu.
– Jebemu mate mene pita šifru, aj vi pogledajte ovo možda će van bit poznat ovi ekran.
– Sinko moj ja to u životu nisan vidila.

Šta sad da radim majke mu ga spalim? Bilo koji informatički trik kojim bi se eventualno moglo ovo zaobić nije mi upalija, no to me nije toliko mučilo kolko me mučila činjenica da je korisnica odgovorno tvrdila da ovaj login ekran u životu nije vidila. Ništa drugo mi nije preostalo već da joj Pixar lampu upalin u lice i podvrgnem je ispitivanju.

– Dobro znači vako… šta van se točno pokaže na ekranu ka upalite laptop?
– A ono šta je bilo ka si doša, ona slika i ono gugl i one ikone.
– Znači odma čin stisnete botun za paljenje odma se pokaže ta slika?
– Aj mali ne zajebaji me jesan ti već rekla.
– A kako ga gasite?
– Kako misliš gasin? Šta ti ja znan te vaše izraze, ja ga samo zaklopin.
– Hm… a jel osim vas još neko radija na laptopu?
– Ajme je, bija mi je unuk ovo lito, vikala san na njega šta mi je nešto stavija na ekran.
– Sad mi je jasnije. On je sigurno stavija šifru ali vi ga niste nikad baš ugasili. A da ga zovnemo?
– Pizdu maternu ćemo ga zvat, on je u Americi a sa je u njih 3 ure ujutro.
– A ništa… najbolje da krenen odma na reinstalaciju… jel imate šta bitnih podataka, slika?
– Iman, iman… Iman biće jedno dvi iljade slika, nebi volila da mi se to izbriše.
– Neće, ne bojte se

2000 slika

Šta da kažen… uru vrimena nakon šta san doša još uvik san bija najmanje uru-uru ipo vrimena udaljen od pokretanja setup.exe iz direktorija Photoshop. Krenija sa instalacijom nadajući se da će u Windows.old direktoriju biti tih 2000 slika inače san najeba. A i prije tog eventualnog najebavanja bi moga najebat ako Windowsi odma ne dignu driver od bežične mrežne kartice. U tom slučaju ću ga morat brankeljat sobon u servis. Koji san šupak kad bi se vratija još bi naša 3 Smarta na parkingu pa nebi ima di stat. Slaba će mi biti vajda ako dignu samo od žične mrežne jer da je pitan ima li slučajno koji patch kabel samo da se dokopan interneta jednako će me pogledat ki ekonomist da ga pitan šta je lašun.

Svevišnji entitet je ipak naša vrimena da pogleda u moju malenkost i nakon instalacije jedini driver kojeg su Windowsi digli je bija driver od bežične. YES. Direktorijen Windows.old ću se kasnije pozabavit, prvo sad da ga doveden u red.

– Dušo oš ti štoko poist, nis se planira volko zadržat.
– Ma u redu je, glavno da smin pušit.
– A poi bar jabuku.

Napokon ja sve instalira i ajmo sad vit di su te slike. Nemaju di bit nego tu digdi po disku jer nisan formatira. Ali kuku lele, nema ih nigdi…

Ništa, neću joj još ništa govoriti, triban je još ulogirati u fejs, skype i đi mejl, ako je uznemirin neće se sitit koje su joj šifre a onda san tek zaginija. Srića žena pametna ka i ja, koristi svugdi istu šifru i nakon šta smo to sve riješili skupa sa Photoshopom došlo je vrime za malo loših vijesti. Doduše nisan ja kriv šta tih 2000 slika nema nigdi, možda ih je unuk ovo lito slučajno izbrisa, ali svejedno, nije za kurac ona stara “don’t shoot the messenger”.

– Evo sa smo sve riješili samo eto nema nigdi slika…
– Kako nema?
– A sve san pritražija, stvarno san u svaki direktorij uša, ali nema ih nigdi…
– Jeben ti neću boga, nu daj meni da vidin.

Maknen se od laptopa i predan njoj štafetnu palicu. Ona uđe u fejs, pa u Photos i slavodobitno kaže: “Mali šta me zajebaješ, jel vidiš da su sve slike ode.”