242 Breaking Bad

Da se mi razumimo: ne ispizdi mene toliko sranje koje se dogodilo, jebi ga svak ko zna teke fizike zna da svemir na mikro nivou funkcionira po principu slučajnosti, koliko me ispizdi to kad nekom ta sranja pričan pa kad kaže: “Kad si glup, meni se to nebi dogodilo”. Mrš stoko.



Večer

Taman san se lipo izbeljija na kauču i počeja gledat Gas Monkey, kako će sa od Stojadina napravit Enterprise, kad zvoni mobitel. Ko je sa pizda mu materina? Squaw.

– Mužu ja nisan ništa kriva.

Ka te zove žena i odma kaže da nije ništa kriva to može značiti samo jedno: neko sranje sa auton. Ili je pomela koji pitar ili je neko naguzija.

– Pičkat materna štas sa sorila? Dobro san ja govorija nije za tebe kar a kamoli luksuzna limuzina.
– Ja san normalno sila u auto posli posla i stavila san karticu ki svaki put i pritisnila botun “Start” i on je samo napravija “TK” i ništa.
– Ne triba upirat u taj botun ki sivonja, to se samo lagano takne.
– E pa kas tako pametan dođi ti i lagano takni a ja iđen kuć, umorna san ki pas i nisan ništa kriva.

Normalno, luksuznu limuzinu nemoš zaverglat ki Stojadina nego pritisneš botun i ako se upali upali ako ne upali sidi i plači. Budući da san u međuvremenu prominija ovlaštenog održavatelja na crno luksuzne limuzine (odjeba san Milu) zovnen ja Jaru. Jaro se oma javi i kaže da će doć za 10 minuta.

Dok san se znojija kraj njega šta će mi sa reć šta je riknilo Jaro je već izvadija mehaničarski cross kabel i spojija dvi limuzine direktno.

– Riknija ti je akumulator.
– Jeba mu ja mate oni prvi je traja 8 godina, šta ima da san stavija ovoga 2 godine.
– E, a taman ti tolko traju. Dok traje garancija.

Jutro

Aj, srića, nisan ima drugo jutro zakazan ni jedan teren već san ima posla u servisu pa san računa da neću puno osjetit šta je limuzina u škobi dok Jaro ne dođe sa novin akumulatoron. (Budući da se radi o Renolu logično da u njega niti iđe normalni akumulator niti je normalnih dimenzija, a da ne govorimo da se skida tako da se odvida skrivena gedor-torx vida tako da san samo reka Jari: “Zamini i naplati.”)

Ništa, skala se ja u radionu, popalija sve i krenija u još jednu borbu protiv Gemalto snaga zla iz koje san planira izaći kao pobjednik. I tako, dok san istovremeno skida sa interneta sve žive i nežive drivere, a sa neba sve žive i nežive svece, zvoni mobitel. Ovlašteni poslovni partner iz Vodica. Majke mu ga spalim sa ka neman aute nije moga zvat neko sa Šubićevca dvi minute hoda od mene nego iz Vodica.

– Šta je? Šta ti sa oš?
– Slušaj, išli smo jedan kabel provuć i nismo ga mogli provuć kroz jednu bužu i okinili smo mu konektor da more proć i ti bi triba samo skoknit sekund i stavit konektor.
– Samo? Skoknit? Sekund?
– E
– Dobro je doću sutra.
– Ma kakvi sutra jes ti lud, otvaramo popodne u 5.
– A jebo ga ti ne mogu danas, auta mi je u banani, eventualno bi moga večeras ka bude gotova.
– Ne dolazi u obzir, moraš doć sa. A da ja pošaljen čouka potebe?
– Pošalj, al da me i vrati nazad jer iman posla u servisu.
– Može, sać ja poslat jednog.

Prošlo 20 minuta, zove ovi.

– E, evo mene ispri apoteke lako ćeš me pripoznat sidin u zelenom Fiatu.
– Aj eto me za sekund.

Dođen ispri apoteke, nigdi zelenog Fiata. Ispri koje apoteke se on parkira jeben ga smotana pomislin ja, kad maše rođo iz žutog Fiata.

– Alo di gledaš evo me
– Pa jebo te gledan di je zeleno auto a ti doša u žutom
– Pa ovo je zeleno
– Ovo zeleno? A koje je Makita boje, zelene ili plave?
– A?
– Ništa, ništa… aj guni!

Kako je bilo i prezentirano prilikom prijave hardverskog incidenta tribalo je samo na kraj kabela nabacit RJ45 konektor. Budući da san dosad nabacija 2 miljuna tih šugavih konektora riješija san to za 17 sekundi i ki svaki pravi meštar pokupija onih 8 malih žičica sa stola i ono teke izolacije i bacija u smeće.

– Ajmo sokole gotov san
– Rec
– Šta da kažen?
– Pa kolko triba platit
– Pa šta nećete priko računa?
– Ma jebo te račun, platićemo vako u kešu

Aj, šta sad da mu kažen? Da san doša svojon auton pa da san se izbrankelja digdi dok bi se parkira u kakvu mukti šikanu, pa rad, pa gorivo, a tek konektor, još bi i smislija neki broj za naplatit mu u kešu. Ali vako, posla je čouka po mene, radija san 2 minute, čouk će me vratit u Šibenik, sve skupa će trajat 45 minuta, uru vrimena maksimalno. U pičku materinu ne mogu ga oderat, a opet neću ga ni puštit mukte.

– Aj ka je u kešu onda 50 kuna
– Nema problema majko, evo 50 kuna
– OK, di je ovi šta ne zna koje mu je boje auto da me vrati u Šibenik?
– Ajme sranja, čin te doveja mora je hitno ić u Zadar po frižider.
– Jebo ga frižider, imaš koga drugoga?
– Ajme stari viš koja je gužva neman nikoga.
– Pa šta sad da ja radin majke ti ga spalem?
– A ništa jebi ga, jel ti problem vratit se buson u Šibenik?
– A bija-nebija moraću se vratit buson.
– A jebi ga stari, aj evo ti još 20 kuna za bus.

U ovom trenutku san već bija ljut ki pas ali šta ću… splet nesretnih okolnosti me je doveja tu di san. Ništa, zapalija ja i lagano prema bus stejšn.

– Dobar dan, ka iđe idući za Šibenik?
– Na uru manje kvarat.
– Na uru manje kvarat? Pa to je za uru ipo vrimena.
– Je momak
– A ništa, neć sa kupt kartu, možda koko naiđe prema gradu…

Ljudi moji… skoro dvi ure san ja tu ćulija ki ćuk i gleda oćel koko naić i mislin se: kolko ljudi poznan, kolko iman korisnika, kolko san pičaka jeba, s kolko ljudi san ratova i studira i da baš niko nije proša ko iđe prema gradu pa da me baci usput. Jebe se mene za cijenu karte, nego se meni nije čekalo.

Još koje san sriće ako me gleda koji policajac sa strane sigurno će pomislit: “vid ovoga, stoji tamo dvi ure na kolodvoru sto posto prodaje drogu iz one torbe, najbolje da ja njega priveden u objekt pa da mi ustanovimo o čemu se tu radi.”

Budući da bi i glupi nakon nekog vrimena svatija da neće niko naić tako san i ja i napokon se maka sa sunca u lad. Šta mi je drugo preostalo nego uzet kartu. 

242_1

Kad ovako nešto čovik uzme u ruku u 2016 godini, ne može a da ne pomisli: bog te jeba! 2016 godina, ovi još koriste kodnu stranicu 437, još uvik umisto čžš pišu gradelje. Nije ni čudo šta ste u stečaju.

Ali ono šta čoviku stvarno digne tlak i osjeća se ki magarac su ova sranja “naplata naplate” od 1,30 kn. Ma napušite se kurca i vi, i Hrvatska pošta koja naplaćiva 4,50 kn “uručenje paketa” i oni pederi na tehničkom koji naplaćuju naplatu računa 20 kuna. Dabogda svi skupa propali dan prije sutra.

Uf šta san se živaca naija, samo san se nada je bus lokalac tako da kad dođemo u Šibenik da mi stane na Kronjinom magazinu da ne gamban 3 km uzbrdo prema Meterizama. Ali koje san kurate sriće bus će 100% bit Dusseldorf – Atena koji staje samo na kolodvorima tako da mi ne gine gambanje.

Tako je i bilo. Dok san gamba prema kući razmišlja san: baš ka san pomislija da ne postoji veće sranje od toga da ponudin korisniku da ću mu popravit kompjuter za jednu kartonsku kutiju dogodi mi se ovo sranje.

Izgubija san 4 ure za kurac, veću satnicu od mene ima Rade na rivi šta grebe 2 kune isprid kafića.

Al boli me kurac, ostalo mi je dobre ruke 2 kune i 70 lipa od karte.