248 Wigglytuff (by Profesor)

Biti gost u Oprah show to može svaka budala, a da ne govorimo u Otvorenom, ali biti gostujući informatičar-spisatelj na Quark blogu to može samo iznimno kvalitetna i jedinstvena budala. Današnji gost je informatičar Profesor (a je budala našla sebi kodno ime, to je isti kurac ki da pasa nazoveš Hund Dog, pa svaki informatičar je profesor doktor), informatičar iz grada koji bi se da je u Ameriki zva Just river, informatičar koji se informatikom bavi toliko dugo da se i ne sjeća vrimena od ranije, ljubitelj Iron Maidena i Alena Vitasovića, hvatač onih govana pokemona… jebemu mater čouk ima skoro 50 godina vaća pokemone okolo pa jel to može bit normalan čouk? I ćelav.
Pa dobro pička mu materina jel se men može javit koji informatičar da gostuje a da ima kosu na glavi?

Informatičar Profesor i ja već godinama obilazimo celu Jugoslaviju i pohodimo koncerte onih sotonista Iron Maidena i sad kad smo prije par miseci bili u Splitu đubre bogataško je svoju kartu isprintalo u boji, a ja siromah crno-bilo i jebeš mi sve ali zamalo me je uvjerija da me neće pustit na ulazu. Srića bija tu moj sin kaže “Tata ja iman osećaj da te ovaj zajebaje”.

Uglavnom, da ne duljim više, kakve su se to zgode dogodile uglednom kolegi pročitajmo u nastavku. Ovaj njegov tekst nisan niti čita, samo san napravija copy/paste, jer san nakon prve dvi rečenice zamalo zaspa od dosade.

Wigglytuff

Petak popodne, prvi zalogaj kasnog ručka. Jota. Za one s kontinenta – grah i kiseli kupus. Ne zelje, ne repa, nego kupus! Zvoni telefon… Ne gledam i dam zauzeto. Zvat ću natrag kad pojedem. Zagrizem kruh… Zvoni ponovo. Opet stisnem power button. Shvatit će da nisam slučajno stisnuo prvi put. Zagrabim punu žlicu i s guštom strpam usta. Mobilni uređaj za komunikaciju, kakav su imali u Startreku prije 30 godina, a kakav Mirić neće imati još idućih 30 godina, još jednom ispočetka svira Under The Bridge… Frajer je uporan! Stisnem volume down, zadržim dok ne zavibrira i pustim nek uživa u zvonjavi.

Nakon što sam pojeo, stavim kuhat kavu i dok čekam pogledam propuštene pozive. 22 poziva i 3 SMS poruke! Reko, ovo će ko bog bit Mirić, jedino još on nema Telegram, Discord, Viber ili Fejzbuk! Otvorim prvu SMS poruku, kad ono imam što vidjet!

“Brko Porezna”! Fak!!!

Ono, lik je dobar ko kruh, ali mu se uvijek nekako samo od sebe NisamJaNišta nešto izbriše, uđe, prestane raditi i nikada nije hitno ali voli da je gotovo drugi dan… Inače je ljubazan, pristojan, točan, ne komplicira s plaćanjem… Obično pošalje poruku kada bi me mogao nazvati ili odmah pita kada da donese problematičan uređaj. Ono, korisnik za poželjeti. I nije da ću se iskilaviti stiskanjem next next finish. Šta god je napravio, da se riješiti jednim bootabilnim USB uređajem iz foldera X:servismalwareporno. Plus me preporučio masi ljudi. Jedini minus je što je sutra subota i volio bih odspavati, a njemu će laptop trebat već u cik zore ko i obično! Mislim si ja – neće me valjda zajebat, danas imam dogovor za Pokemone (za one s mobitelima Nokija – kao zmijica, ali u boji), pa ćemo poslije na pivu, dvije. Možda Brko ipak neće rudarima provjeravat fiskaliziraju li ćumur!

Trebao sam odmah znati da je previše možda&mislim varijabli.
Uglavnom, duboko udahnem i nazovem ga… Javio se nakon pola prvog zvona mirnim glasom, kao da do maločas nije manijakalno nazivao na ripit!

– Halo profesore, pa što se ne javljate?
– Kristijane, ručao sam, gdje gori? (lik se zbilja zove Kristijan!)
– Ma, imam situaciju… Zapravo ne ja, nego moj dobar prijatelj… Jeste li slobodni sad? Imate li malo vremena?
I tu se ja zajebem i kažem: – Imam, nema problema, recite ili ćete donijeti računalo?
– A, odlično! Ne mogu donijet, evo sad ću doći po vas! – i poklopi mi!

A ništa, rekoh sam sebi. Onsite, extra lova kad se već mora, a i stignem na dogovore na Pokemone, jer se nikome neće dat poslije dnevnika raditi! Uzmem borbeni komplet u vidu dva USB sticka, Philips kacavide (šrambfgnciger za purgere), obujem nove kroksice i izađem na cestu, jer ne živim bogu iza tregera kao na Meterizama, nego 5 min od centra grada.
Dolazi moj Brko Porezna (legal name Kristijan) u Opelu Omegi proizvedenom još dok je Jugoslavija postojala. Namršten poput Bandića, ispričava mi se što je ovako na paniku, ali radi prijatelju uslugu i bit će mi zahvalan do kraja života. Da ovome ne radi Twitter, neki mejlovi i web stranica kompanije, ali gugl radi, bla bla…. Al da nije do kompjutera nego do modema ili nekih žica i da zato trebamo ići tamo. Da je to tom njegovom frendu na brodu. Nije ništa komplicirano. Samo mu treba popraviti Internet. Al da je malo hitno jer moraju isplovit, bla bla… Mislim si ja, danas svatko ima brod, neš ti twitter mu ne radi, al novci su novci, a uskoro je koncert od Placeba i Depeche Mode i ulaznice se plaćaju…
Površnom dijagnostikom na temelju rečenog uz podrigivanje kapule (crveni luk) koji sam jeo uz jotu zaključim kako je riječ o malwareu koji je sjebo host file i kažem neka ne brine i preračunam to u Pokemon coine.

Kad ono!
Parkira on na rivi. Brod? Jahta! I to the Jahta! Višekatnica! S onom kolonijalnom zastavom nekog otočja! I tako mi dođemo gore…
Kaže moj Brko Porezna – gazde nema, ovo je kapo – i “upozna me” s nekim digitalizacija alike tipom koje je prozborio nešto što je zvučalo volim te na finskom i doda – a ovaj dečko će te odvest do kompjutera i tih modema – i pokaže na lika koji bi Chuck Norisu bez beda uzeo zadnji komad bureka s tanjura! Ko iz onih realitija di vuku vlakove i jedu tračnice! Reko, što tebe nije moja mater rodila da joj nosiš drva, a ne da ja moram, al srećom se komunikacija zadržala na “kom kom hir” jer nemamo kompatibilna language sučelja. I ja za njim. Vrata sa natpisom Computer room – authorised personnel only. Odmah sam pomnožio satnicu sa 3,14! Svi znamo da se ne kaže Computer room, nego server room ako ćemo se kurčit. A to košta!

Elem, ovo ću skratiti da ne gnjavim s detaljima… A i nisam sve zapamtio:
Dell 42U rack, a unutra:
Exede satelitski receiver i pozicioner
Juniper switchevi
nekoliko UPSova
dva Dellova servera
par NASova
neka multimedija
dva vatrogasna aparata. Jedan s freonom, drugi prah!

Do tog racka još jedan takav!
U svakome kutija jednokratnih rukavica.
Na stolu do ormara Mac Air s onim fora screen saverom i HP Eelitebook s otvorenim RDP CM….

Jebote, teleportirali su me kod Nadana Vidoševića!
I tako ja stojim i gledam kako je netko uredno vezicama sve to pričvrstio, kako su patchevi lijepo složeni i razmišljam da će me dat ovom gorili za kurvu ako im ne “popravim Internet”.
Sjednem za stol i pingam i traceam i malo se čudim, jer sve radi. Bit će da je liku na mobitelu nešto sjebano. Spojim se na SSID MyxxxxOpen svojim mobitelom i radi sve! I Pokemoni rade! WTF? Da ne bude da nisam baš ništa napravio, izbrišem %temp% na HP-u i Macu namjestim osvjetljenje ekrana.
Kažem ja ovom lec go maj frend. Nemam ja tu šta radit. I pokažem prstom gore (što je urodilo plodom) i dođemo mi na dnevno svjetlo.

Za stolom uz Brku i kapota još jedan s laptopom. Čim smo prišli, lik se diže, puža ruku, Brko nas upoznaje, lik se zahvaljuje na vrlo lošem engleskom, govori kako sam ih spasio, da su danas već trojica bila i da ni jedan nije uspio ništa napraviti, da je jedan iz Rima došao, al isto ništa, da su bili online s Dellovim tehničarima i da nije pomoglo. Da su morali još jutros krenuti, ali nisu mogli jer taj Internet nije htio proraditi. Priča i ne gasi se! Ja govorim da nisam ništa napravio jer sve radi, a on otkida od smijeha. Dolazi konobar i donosi pivu, zapravo dvije i pita koju ću. Jedna Tutankamon Ale a druga – Zmajsko! Reko šta koju ću? Obje! 🙂

I sad dođe onaj trenutak kad dođemo do plaćanja. Treba imati na umu da ovo dulje tipkam nego je sve trajalo. Od prve zvonjave mobitela do ovdje. S obzirom da nisam s Brača, bih nekom običnom za bespotrebno polusatno drkanje petkom popodne uzeo 100kn. Ali Brko mi je dobar klijent, radi u firmi s kojom je dobro biti u dobrim odnosima i vidljivo je zadovoljan kako sam “popravio Internet” njegovu prijatelju pa sam odlučio biti pragmatičan i rekao da je prvi servis besplatan, kao i svima (što i inače napravim). Nisam ostao niti na večeri na koju me zvao.

Prije no sam ovo počeo tipkati su se dogodile tri stvari.
1. Ponovno mi je pobjegao Wigglytuff.
2. Zvao je Brko Porezna, zahvalio se još jednom i usput rekao da već par mjeseci ne radi u poreznoj.
3. Čitao sam Internet. Slike u prilogu:

248_1

248_2